Call of Duty

Haotično iskrcavanje savezničkih trupa na plažu Omaha tokom invazije na Normandiju, kojim je prošlogodišnji Medal of Honor: Allied Assault obezbedio sebi mesto u analima FPS žanra, bez sumnje predstavlja jedan od onih momenata koji će dugo ostati urezani u kolektivnu igračku svest. Tada postavljeni kvalitativno-iskustveni prag ostao je nedosegnut skoro pune dve godine, da bi ga konačno prevazišao Call of Duty, WWII pucačina rađena pod zastavom novopridošlice, tima Infinity Ward (dobrim delom sačinjenog od bivših MOHAA dizajnera).

Superherojske solo ekskurzije ovde predstavljaju tek izuzetak, dok se glavnina igre sastoji od masovnih bitaka koje će vas svojim intenzitetom redovno ostavljati bez daha. Igra se sastoji od tri kampanje koje se linearno nastavljaju jedna na drugu, prateći sudbine američkog marinca, britanskog komandosa i ruskog regruta. Pojedinačne kampanje nemaju epilog, tako da je u prvi mah moguće propustiti prelazak s marinca na britanskog komandosa (mada akcenti saboraca ubrzo odaju promenu). Komponenta za jednog igrača zauzima nekih 25 misija i pokriva period od početka D-Day ofanzive do pada Berlina. Misije se ređaju logičnim redosledom, tako da je, recimo, sasvim moguće da na jednom nivou zauzmete most koji ćete odmah potom morati da branite, služeći se istim ubojitim sredstvima koja su Nemci koristili protiv vaših trupa.

Tipovi operacija pokrivaju standardni tematski dijapazon koji možemo očekivati od kvalitetne WWII pucačine, što znači da su juriši na nemačke položaje, odbrana ključnih uporišta od žestokih kontranapada, oslobađanje zatvorenika i sabotaža nemačkih instalacija svi uredno na broju. Na svakih nekoliko misija dolazi „relaksirajuća” promena tempa u vidu sulude holivudske jurnjave kolima po francuskim selima ili pak tenkovske ofanzive pri kraju ruske kampanje.

Ono što Call of Duty izdvaja od svih dosadašnjih ratnih shootera jeste izvedba. Oko 90% igre ćete provesti boreći se rame uz rame sa desetinama prašinara poput vas, što u potpunosti menja celokupan FPS doživljaj. Većinu tog vremena ćete se nalaziti pod žestokom paljbom i samo je sekund nepažnje dovoljan da vam nemački MG42 proluftira šlem. Timski aspekt igre je veoma izražen pošto ostali vojnici ovde ne služe samo da prime metak umesto vas, već zaista doprinose napretku misije.

Moraćete pažljivo da pratite naređenja i koordinirate unakrsne napade na nemačke položaje, pri tom čuvajući leđa svojih saboraca. Oni neće postizati vaše ciljeve umesto vas, niti će vas pustiti da se junačite sami protiv hordi protivnika – osećaj da ste deo grupe u kojoj se svi oslanjaju jedni na druge prosto je fantastičan.

Kako Call of Duty naginje akcionoj izvedbi, vaš alter-ego može da upije solidnu količinu vrelog metala pre nego što izdahne. Međutim, igra je dizajnirana tako da ćete svejedno biti primorani da trčite od zaklona do zaklona (bilo šta može da posluži: rov, razrušen zid, rupa od eksplozije, izrešetana krava). Pri tom možete biti pognuti ili čak u puzećem stavu, pošto tenkovska granata, rafalna paljba i snajperi vrebaju sa svih strana. Ukoliko vas pogode, pogled na trenutak poskoči i zamuti se, dok će vas obližnja eksplozija bukvalno baciti na zemlju, sa zujanjem u ušima i značajnom dezorijentacijom.

Igra prati najnoviji trend ekonomiziranja oružjem, pa ćete (pored pištolja i granata) najčešće nositi samo pušku za gađanje na daljinu i mašinku za blisku borbu. Alternativni mod podiže oružje tako da ciljate kroz nišan. Moguće je kundakom zveknuti nekog Švabu ukoliko iznenada iskrsne pred vama, potez od kojeg ni neprijatelj ne zazire. Akcija je neprestana, tako da uopšte nećete imati vremena za predah. U ovakvom stanju pooštrene percepcije putem adrenalinskog naboja, Call of Duty se prelazi za najviše desetak sati, mada ćete svejedno imati utisak da je iskustvo trajalo dvostruko kraće.

Pandan iskrcavanju na Omaha plažu svakako predstavlja prva misija ruske kampanje – igra savršeno dočarava demorališuće uslove pod kojima su se ruski regruti borili. Kampanju otvara borba za Staljingrad tokom koje je poginulo više desetina hiljada vojnika, što postaje bolno jasno u prvih nekoliko minuta dok trajektom budete prelazili Volgu: strah se jasno ocrtava na licima mladića oko vas, oficiri megafonom prete streljanjem ukoliko neko pokuša da dezertira, sa suprotne obale vas besomučno granatiraju, dok vas Štuke u brišućem letu surovo rešetaju. Prvu pušku dobićete tek na sredini druge misije, kada u očajničkom jurišu na nemačke položaje neki nesrećnik ispred vas bude pokošen rafalom. Ako ste gledali film „Neprijatelj pred vratima” (Džud Lou i Ed Haris kao sučeljeni snajperisti), ova misija će vas podsetiti na uvodnu sekvencu filma.

Igru pokreće revitalizovani Quake 3 engine, što se pre svega ogleda u novim efektima poput pixel-shadera. Naravno, dotrajalost Q3 pokretača je nemoguće sakriti, ali se istovremeno oseća maksimalna optimizovanost proverene tehnologije. Hardverski zahtevi nisu bezobrazni, nivoi se brzo učitavaju, a igra je potpuno stabilna čak i kada se na ekranu istovremeno nađe više desetina bogato animiranih vojnika (prevrtanje preko gelendera, držanje šlema jednom rukom dok trče, traženje zaklona, itd).

Ako posedujete 5.1 zvučni sistem ili barem dobre slušalice, zvuk će vas oduševiti. Zveket potrošenih čaura o pod je kristalno jasan, dok će vam se od fijuka metaka i eksplozija ježiti koža.

Đorđe NAGULOV