Igru Empires je radila ista ekipa koja je stvorila Empire Earth. Rik Gudmen i razvojni tim Stainless Steel Studios nam donose još jednu kvalitetnu real-time strategiju sa istorijskom pozadinom. U prilici smo da proživimo (i preživimo, uz malo sreće) pseudoistorijske bitke u rasponu od hiljadu godina, od 950. do 1950. godine, upravljajući autentičnim jedinicama svakog pojedinačnog razdoblja obrađenog u igri. Čak ćete biti u prilici da protivnike u srednjovekovnoj kampanji gađate zaraženim kravama ili da, kao Korejac, nakrcate volove eksplozivom i pošaljete ih direktno u protivničko utvrđenje.

Tokom opširnog single-player dela igre pruža se izbor između tri kampanje koje se mogu igrati proizvoljnim redosledom: Engleska 1182–1190. (Ričard Lavljeg Srca), Koreja 1590–1597. (admiral Ji) i saveznička kampanja u Drugom svetskom ratu pod vođstvom generala Patona, 1942-1945. U svakoj od ovih kampanja postoje tzv. „herojske” jedinice, slično konceptu iz Warfcrafta III, s tim što, za razliku od Blizzardovog hita, u ovoj igri ne postoje RPG elementi, pa tako ni napredovanje i poboljšavanje osobina glavnih likova kroz scenarije. Na sreću, to ni u kojoj meri ne narušava atmosferu igranja.

Najzanimljiviji element Empiresa jeste pozadinska priča svake kampanje, koja se odmotava uspešnim napredovanjem kroz igru i pruža jedinstveni „avanturistički” feeling ovoj strateškoj igri. Kvalitetne skriptovane sekvence između misija daju igraču osećaj da svaki njegov potez ima svrhu, da se svaka sledeća misija logično nadovezuje na prethodnu, što je za svaku pohvalu, pogotovo kada napravimo poređenje s nekim totalno katatoničnim naslovima istog žanra (na primer, C&C: Generals i njegov „ne zna se ko pije, a ko plaća” koncept). U kasnijem toku igre otvaraju se brojne podmisije čije uspešno okončavanje za posledicu ima pojačanje u jedinicama, bonus resurse itd. što dodaje izvesnu dozu nelinearnosti.

Bez obzira na to što je gotovo u potpunosti skriptovan, protivnički AI ume da zada poprilične muke prosečnom igraču na najvišem nivou težine, ali nije nepobediv. Za svakog iole iskusnijeg RTS generala iz fotelje biće samo sočan zalogaj. Protivnik skoro nikada neće prelaziti u otvoreni napad, već će se uglavnom držati defanzivnih varijanti. Stvar se donekle popravlja u multiplayer režimu (koji otvara još neke nacije: Velika Britanija, SAD, Nemačka, Rusija, Francuska i Kina) koji uz sposobne igrače ume da preraste u izrazito zanimljivo i prijatno iskustvo. Povrh svega toga, u igru je implementiran kvalitetan editor koji garantuje svežinu putem user-made scenarija i kampanja.

Što se grafičke strane tiče, sa žalošću konstatujemo da je ovoj igri falilo jako malo da zablista kao dijamant. Baš kao i dijamantima, i grafičkim rešenjima u Empiresu je potrebno brušenje ili makar jedno pošteno peglanje. Sve je tu i na svom mestu, ali deluje nedovršeno. Nedostatak kvaliteta tekstura je kompenzovan šarenilom kojim vas igra zasipa, kao i mnoštvom sitnih detalja na mapi, što opet, neminovno, povlači paralelu sa Warcraftom.

Jedinice su nespretno animirane, ali to skoro nećete ni primetiti kada se nađete usred ratnog krkljanca gde sve pršti. Vodene površine su (pod uslovom da posedujete grafičku karticu sa pixel shaderima) ubedljivo najlepše ikada viđene u jednoj kompjuterskoj igri (doduše, sa izuzetkom Half-Life 2). Pogotovo je upečatljivo zapljuskivanje obale talasima – bitni su detalji, što momci iz Stainless Steel Studiosa očigledno znaju.

Fog of War je ovde upravo to što mu ime kaže – magla, a ne sablasna tmina kao u većini RTS igara. Interesantno je rešeno posmatranje jedinica zaklonjenih iza objekata – oni postaju poluprovidni da bi prikazali vaše vojnike. Interfejs se razlikuje od nekih drugih rešenja u RTS igrama i ume da zbuni na početku, ali se navika stiče relativno brzo.

Zvučni efekti su odlični, pogotovo ambijentalni zvuci (cvrkut ptica, šum talasa itd) i glasovna sinhronizacija za koju su evidentno uposleni školovani glumci. Prosto je milina slušati ovakve vokalne profesionalce na delu. Jedino mogu da dosade jednolični i neraznovrsni odzivi jedinica. Muzika je upravo onakva kakva i treba da bude u igrama – neutralna i nenametljiva.

Hardverska zahtevnost je neobjašnjivo visoka – ipak ne izgleda sve toliko dobro, a opet nemilice «davi” i najjače procesore i grafičke kartice, osim ako ne odlučite da igrate u rezolucijama nižim od 1024x768 u 16-bitnoj paleti boja, što opet neće u većoj meri degradirati prikaz. Tome treba dodati i probleme sa Radeon karticama, no sve to će verovatno ispraviti jedan masan patch u skoroj budućnosti, kao što smo i navikli.

To što Empires – Dawn of The Modern World u mnogo tačaka podseća na Warcraft III ne mora, na kraju krajeva, da bude loše. U pitanju je fino zimsko osveženje, prijatna i zanimljiva igra koja će vas, i pored svih nedostataka, držati nekoliko nedelja ispred monitora. Od boljih se uči, a Stainless Steel Studios ovaj ispit prolazi sa vrlo dobrom ocenom.

Jan ČMELIK