O Mystu i njegovom nastavku Rivenu rečeno je mnogo, a opet nedovoljno da bi se objasnio fenomen koji već skoro deset godina, sa manjim ili većim intenzitetom, zaokuplja igračku populaciju. Myst je, kao retko koja igra, podelio javnost na one koji su ga obožavali, smatrajući ga remek–delom avanturističkog žanra i temeljem intelektualno najzahtevnije klase igara, dok drugi u njemu nisu videli ništa više do serije prelepih slajdova, začinjenih nepovezanim i naizgled nebuloznim glavolomkama. No, Myst je do danas prodat u preko deset miliona originalnih kopija, što predstavlja nezabeleženi rekord koji je od braće Miler, Renda i Robina, napravio multimilionere.

Međutim, takvi ljudi, čija mašta nema granica i koji se mogu smatrati vizionarima industrije kompjuterske zabave, obično ne leže na lovorikama i po pravilu se trude da svaki njihov novi projekat bude podjednako impresivan. Nakon velikog uspeha Rivena, Milerovi su odlučili da narednih nekoliko godina života i rada posvete igri koja bi trebalo da bude revolucionarna barem onoliko koliko je to bio Myst (radni naslov Mudpie). No, molbe igrača širom sveta da serijal dobije treći nastavak bile su toliko učestale, te su braća izradu Mysta III prepustila drugoj firmi, pod uslovom da budu neprestano konsultovani tokom njegovog stvaranja. Izbor je pao na „Presto Studios”, kompaniju koja je u avanturističkim krugovima poznata po trilogiji The Journeyman Project. Od početne ideje, do pojave igre u prodavnicama, proteklo je dve godine.

Exile se tesno nadovezuje na prethodne nastavke serijala. Posle događaja opisanih u Rivenu, Atrus (koga ponovo tumači Rend Miler) i njegova supruga Ketrin, zajedno sa malenom kćerkom Jišom, povlače se da žive u mirnom svetu po imenu Tomahna. Osećajući odgovornost zbog tragedije rase D’ni, Atrus odlučuje da napiše doba koje bi postalo njihov novi dom. Međutim, neposredno po završetku ispisivanja knjige, pojavljuje se čovek koji je krade i odnosi u nepoznatom pravcu. Ubrzo će se ispostaviti da je to Saavedro, stanovnik doba Narayan, koji krivi Atrusove pohlepne sinove, Sirusa i Akenara, za smrt svoje porodice. Nemoćan da pronađe zlu braću, jer ih je Atrus u Mystu za kaznu zatvorio u knjige, Saavedro odlučuje da osvetu usmeri ka njihovom ocu. Glavnog negativca, koji u osnovi i nije tako loš kao što u početku izgleda, igra Bred Durif (Brad Dourif), glumac koji je debitantsku ulogu imao u filmu „Let iznad kukavičijeg gnezda” (mucavi Bili Bibit), a u daljoj karijeri uglavnom je tumačio serijske ubice, psihopate i slične nastrane likove (mentat Piter De Vries u Linčovoj „Dini”).

U konceptualnom pogledu Exile je bliži Mystu nego Rivenu. Igra je ponovo podeljena na doba (Ages), kojih formalno ima šest, s tim što prvo (Tomahna) predstavlja uvod u avanturu i u njemu nema pravih zagonetki. Dolaskom igrača na J’nanin, ostrvo koje ima istu funkciju kao Myst u prvom delu (dakle, da bude link prema ostalim svetovima), započinje prava igra. Rešavanjem serije zagonetki na J’naninu, otvaraju se još tri kapije (knjige) koje vode na Voltaic, Amateriu i Edannu, tri doba koja reprezentuju balans između energije i materije, prirodnog i veštačkog, i koja se mogu prelaziti proizvoljnim redosledom. Konačno, finale će se odigrati u Narayanu, svetu iz koga potiče Saavedro. Ovakvu modularnu strukturu igre, promovisanu u Mystu a napuštenu u Rivenu, pozdraviće igrači kojima je ovaj drugi bio pretežak zbog svoje otvorenosti (igrač je praktično mogao da prođe kroz čitavu igru, a da ne shvati njenu poentu). Zagonetke imaju lokalni karakter (nema onog „pritisni prekidač na jednom ostrvu, da bi se otvorila vrata na drugom”), logične su i sjajno ukomponovane u okruženje. Npr. na Edanni, svetu koji liči na veliki prirodni rezervat, sve zagonetke su vezane za floru i faunu. Zbog toga se generalno može reći da je Exile lakši od prethodnih nastavaka, mada Amateria i Narayan kriju nekoliko veoma složenih problema.

Ključna tehnička razlika između ovog i prethodnih izdanja Mysta je u „engineu”. Za razliku od slajd–šou sistema korišćenog za potrebe prva dva dela (slučaj realMysta je poseban, pošto se radi o rimejku), ovoga puta je primenjena tehnika slobodnog paniranja lokacije u punom rasponu prostornih uglova (dakle, za 360o). Ništa novo i posebno, imajući u vidu da je takav način izvođenja poznat već dobrih šest–sedam godina, no ovde je dobio novu dimenziju zahvaljujući zapanjujućem kvalitetu grafike. Apstraktni svetovi Exilea su nešto najlepše na polju bitmapirane kompjuterske grafike što smo videli u poslednjih nekoliko godina. Svaka čast Unrealu i njegovom „3D engineu”, ali fotorealizam i nivo detaljnosti Exilea verovatno još dugo neće biti moguć kod punih 3D igara. Jedina mana ovakvog izvođenja, ne računajući neminovne deformacije objekata koje se javljaju prilikom paniranja, jeste ograničenost rezolucije na 640 x 480 tačaka, što na većim monitorima (17” i više) dovodi do vidljive pikselizacije.

Sigurno će biti igrača koji će ovoj avanturi zameriti na sterilnosti, usamljeničkoj atmosferi, minimalizmu u interakciji sa okolinom i svemu drugom što dobija negativnu konotaciju kada su u pitanju igre ovakvog tipa. Ali, Myst je jednostavno takav, i upravo u tome leži njegova magija. Oni koji mogu to razumeju, biće oduševljeni.

Slobodan MACEDONIĆ