 Najboljoj Star Trek igri svih vremena svi su zamerali samo jedno – dužinu. Star Trek: Voyager Elite Force, bez obzira na neosporne kvalitete koncepcijske i tehničke prirode, u rukama prosečnog igrača „trajao” je manje od dva dana – toliko je trebalo i najvećem smetenjaku da kompletira single player kampanju. S druge strane, standardno projektovani multiplayer nije se preterano primio u igračkim krugovima, prvenstveno zbog odustva kompleksnijih timskih modova koje su na scenu doneli Unreal Tournament i Counter Strike. Nalik na originalni Quake 3 (na čijem je engineu i baziran), Voyager je nudio samo bazični deathmatch koji je odavno izašao iz mode.
Sveže ideje u taj segment igre donosi neimenovani, ali oficijelni Expansion Pack. Solo orijentisani igrači ovde neće naći ništa novo: nastavka priče, novih misija ili produžetka kampanje nema ni od korova. Jedina novina je mogućnost virtuelne šetnje Voyagerom tokom koje možete obići svih 11 paluba, razgovarati sa članovima posade, trikorderom ispitivati brodski inventar i sisteme i odigrati nekoliko tematskih nivoa na holodecku (Kapetan Proton, crno-beli nivo kao omaž SF filmovima sredine prošlog veka je relativno zanimljiv). Multiplayer zato prosto vrca od novina. Pored gomile novih mapa, tu su i klasični modovi tipa CTF (Capture The Flag), kao i nekoliko unikatnih („Assimilation”, gde u ulozi Borga imate zadatak da asimilujete protivnički tim; „Action Hero”, koji vas stavlja u ulogu dobro naoružanog i regenerišućeg baje koga svi ostali jure...). Dodate su i klase timskih saboraca (kao u Team Fortress Classicu), kao i pregršt novih skinova za likove. No, igračima sa ovih prostora sve te lepe novosti neće mnogo značiti. Brza Internet konekcija i novi telekomunikacioni servisi (DSL), kao preduslov za ozbiljan masivni multiplayer, realni su u Srbiji koliko i konjski rep na glavi Žan Luk Pikara. Miodrag KUZMANOVIĆ | 
