Nova real-time strateška igra francuskog „MASA entertainmenta” ima nekoliko dobrih ideja, sjajnu grafiku, ali... Dosadna je. Niski faktor zabavnosti potiče od nekoliko propusta tipičnih za programere bez iskustva u ovom žanru: odsustvo balansa, naivni zaplet, loša implementacija orginalnih ideja i totalno odsustvo pokretačkog fluida. Loše uklopljeni kolaž originalnih i pozajmljenih ideja koji će pući kao tikva.

Najpre, zaplet – borba za svetsku dominaciju dobre (International Corps for Peace) i loše (Ghost) globalne organizacije na početku XXI veka nepodnošljivo miriše na prvi Command & Conquer. Uvodni ekran za selekciju kampanja skoro je preslikan iz C&C-a, broj misija gotovo identičan (13 po strani) i smešten u krizna žarišta širom sveta. Kampanja loših momaka startuje u Africi (NOD?). Ideologije i ciljevi su bleda (i banalna), ali jasno uokvirena senka kopiranih uzora. Harizmatični protagonisti (Kejn), iznenadni obrti i fascinatna storija koja vam se pažljivo dozira ovde ne postoje ni u tragovima. Literarni predložak Conflict Zonea je, sasvim očigledno, loše izvedeni plagijat.

Način igre i manipulacija jedinicama u okviru 3D enginea je takođe fotokopija, ali ovoga puta nečeg manje bajatog od C&C-a. Uzor za celokupnu mehaniku igre je Ground Control: od kretanja kamere, taktičkog deploymenta raznih vrsta jedinica, do terenskih i nuzefekata vatre vaših i protivničkih pulena (friendly fire). Nažalost, sve ono što je tamo bilo dobro, ovde je utkano kao jeftina imitacija. Jedinice se suviše brzo i nerealno kreću (pogledajte samo odsustvo inercije, pogotovo kod borbenih helikoptera). Balans ne postoji (predominatni subjekti su pešak sa bazukom i tenk - ništa drugo vam nikada neće trebati). Od strateških elemenata ovde se apostrofira najobičniji rush gomilom oklopa, bez potrebe za bilo kakvim manevrisanjem, kalkulacijama, opkoljavanjem ili taktikom kombinovanih snaga. Grafička šminka pomalo vadi stvar, ali će vas audio segment „nabosti na koleno” iz zasede: jedinice imaju jedan ili dva odziva na komandu, što će vas dovesti do ludila već posle nekoliko minuta igre. Celokupna akcija na ekranu, kao zbir strateških, audio-vizuelnih elemenata i balansa deluje izuzetno jeftino.

Dobra ideja i autorski kec u rukavu neobičan je sistem resursa. Umesto minerala, nafte ili drveta, vaša valuta su komandni poeni čiji priliv zavisi od naklonjenosti javnog mnjenja prema vašoj strani. Vaša baza generiše konstantan priliv istih, koji se može povećati vođenjem računa o civilima u borbenoj zoni. Ako ih budete sakupljali spasilačkim helikopterima i evakuisali u bazu, intenzitet priliva će se povećavati upravo srazmerno rastu skora javnog mišljenja. Ako pak, u žaru borbe, potkačite civilne zgrade ili populaciju, skor će padati. Time se lako može izgubiti korak sa protivnikom: onaj ko u minuti vremena može da proizvede više jedinica bez izuzetka dobija bitku. Sve je to pomalo zamorno, a briga oko nekolicine civila koje morate juriti po mapi konstantno će vam odvlačiti pažnju od akcije (uspeh u borbi se ni približno ne vrednuje kao evakuacija neborbenog stanovništva).

Drugi zanimljiv momenat je sistem „delegiranja nadležnosti” komandantima na terenu. U kasnijem toku kampanje, dobićete četvoricu podređenih generala kojima možete poveriti pojedine aspekte većih bitaka. Možete im naložiti da razviju bazu koju ste im dodelili, usmeriti ih da napadnu određenu lokaciju na mapi, narediti im da traže i evakuišu civile ili da izgrade što više jedinica... Nažalost, s obzirom na njihov nimalo impresivni AI, nikada nećete biti sigurni kakav će biti ishod. Na primer, general koji vodi računa o civilima konstantno će slati spasilački helikopter bez obzira na potencijalne opasnosti (tri bazukaša u selu će mu svaki put obarati letelicu); general kome izdate naređenje za napad učiniće to istoga trenutka, nezavisno od snaga koje su mu na raspolaganju (neće ih ni grupisati pre napada, već će dugačku kolonu ravnomerno ubacivati u mašinu za mlevenje mesa...). Pasivna logistika vezana za izgradnju baze jedino je naređenje koje će izvršti kako valja.

Igra predstavlja klasičan primer pogrešne procene autorskih sposobnosti, tržišnih trendova i konzumerskih želja. Za mesec dana niko je se više neće sećati.

Miodrag KUZMANOVIĆ