Godine 1912. bibliotekar i antikvar Vilfrid Vojnić, Amerikanac ovdašnjeg porekla, sasvim slučajno je, na svom proputovanju kroz Rim, došao u posed knjige koja se danas smatra najvećom enigmom moderne kripto-lingvistike. Iako je prošlo skoro stotinu godina od njegovog otkrića, tzv. „Vojnićev manuskript”, za koji se pouzdano zna da je nastao u periodu od XV do XVII veka, ne samo da nije dešifrovan, već svakim danom predstavlja sve veću misteriju. Pisan nepoznatim pismom, šifrovan i ilustrovan brojnim piktogramima i dijagramima, rukopis se uporno odupire svim pokušajima da se pronikne u njegove tajne, što naučnike navodi na pomisao da je u pitanju nečija neslana šala ili da knjiga zaista sadrži neko drevno znanje, nepoznato savremenom čoveku. „Vojnićev manuskript” danas se čuva u SAD, na Univerzitetu Jejl (www.voynich.nu).

Početkom 1997. britanska firma Revolution, usko specijalizovana za kompjuterske avanture, objavila je jedno od svojih najboljih ostvarenja, igru Broken Sword: The Shadow of the Templars (SK 2/97). Priča o studentu prava Džordžu Stobartu i njegovoj nesuđenoj devojci Niko Kolar, koji sticajem okolnosti bivaju uvučeni u intrige elitističke sekte Neotemplara, imala je u sebi sve ono što je bilo potrebno da bi ostvarila sjajan komercijalni uspeh. I zaista, Broken Sword je prošao tako dobro da je samo osam meseci kasnije izašao njegov nastavak, Broken Sword 2: The Smoking Mirror (SK 11/97), koji je bio čak bolji od samog originala.

Ko bi rekao da će biti potrebno da prođe punih šest godina da se životni putevi Džordža i Niko ponovo ukrste? Zapravo, malo je falilo da se to nikada ne dogodi jer je Revolution, nakon mlakog prijema njihove prve i jedine arkadne avanture In Cold Blood (SK 12/2000), zamalo stavio katanac na vrata, ali je feedback fanova učinio svoje, pa se treći deo serijala Broken Sword ipak našao pred nama. Slučaj ubistva hakera koji je uspeo da dešifruje „Vojnićev manuskript” ponovo će spojiti bivšeg brucoša, sada priznatog advokata na polju zaštite intelektualne svojine, i nekadašnju parisku šiparicu koja je u međuvremenu postala poznata novinarka „crne hronike”. No, ta promena je samo jedna u nizu onih koje donosi ova igra.

Broken Sword: The Sleeping Dragon je puna trodimenzionalna avantura koju karakterišu zanimljiva priča sa odlično profilisanim likovima i upečatljiv 3D engine. Kao i u slučaju prethodnih nastavaka, igrač na smenu vodi dvoje glavnih junaka uzduž i popreko Zemljine kugle (od Francuske, Velike Britanije i Češke, sve do Egipta i Konga), ovoga puta u potrazi za bivšim Neotemplarima koji pokušavaju da obnove tajni red. Iz ovoga sledi zaključak da je igra zapravo uslovni nastavak prvog dela jer se u njoj pojavljuju mnogi poznati likovi, u istim ili nešto izmenjenim ulogama. Prvi deo avanture, negde do polovine, paralelno prati dve naizgled nezavisne storije o Džordžu i Niko, da bi se u produžetku one stopile u jednu celinu, a rad dvoje starih prijatelja ponovo postao timski. Način interakcije likova s okolinom ukraden je od LucasArtsa, tačnije iz igara Grim Fandango i Monkey Island 4, no to ne treba smatrati manom jer se taj sistem pokazao kao najefikasniji u slučaju avantura u 3D okruženju. Igru krasi pomalo neobičan, ali funkcionalan igrački interfejs koji, bez obzira na to što traži vreme da se na njega navikne, pokazuje dobre strane naročito prilikom manipulacije predmetima, što uvek predstavlja problem kod igara koje nemaju podršku za miš. Uočljivo je, takođe, da priča, bez obzira na paralelnost radnji, ima izrazito linearan karakter, kao i da zagonetke nisu teške, što znači da spada u kategoriju pitkih avantura koje se bez većih problema mogu igrati i završiti.

U tehničkom pogledu igra je odrađena perfektno. Naročito je interesantno ponašanje kamere koja, sem toga što se ponekad kreće kontinualno, a ponekad stoji i kadrira iz nekog specifičnog ugla, veoma često ume da „uhvati” krupne planove glavnih likova, zajedno sa izrazima njihovih lica, što često stvara utisak da se radi o filmovanoj avanturi. Iako postoji određena doza nostalgije za vremenom kada je Broken Sword ličio na Diznijev crtani film, mora se priznati da, ovakav kakav je, treći deo zaista zaslužuje sve pohvale jer je nađen pravi balans između nekadašnjeg izgleda i grafičkih zahteva koje nameću današnji standardi. Za divno čudo, klasični problemi sa preklapanjem tekstura i slični bagovi koji su tako česti u današnje vreme ovde ne postoje ni u tragovima – sve funkcioniše naprosto savršeno.

Autori su upali u klasičnu zamku koju donosi 3D okruženje i u novi Broken Sword ubacili akcione momente, misleći, valjda, da u svakom današnjem kompjuterskom junaku mora da čuči po jedna Lara Kroft. I kamo sreće da su to uradili kako treba – verovatno im niko na tome ne bi zamerio. Međutim, dogodilo se upravo suprotno: gurkanje sanduka i kamenih blokova, majmunsko veranje duž pukotina u stenama, sekvence u kojima je potrebno reagovati u deliću sekunde i pritisnuti tačno određenu kombinaciju tastera (kao u Dragon’s Lairu i Space Aceu) jeste nešto što je naprosto nespojivo sa igrom ovog tipa. Da stvar bude još gora, igrač u svemu tome nema punu kontrolu nad likom, već mora da sačeka da se na ekranu pojavi ikonica koja simbolizuje traženu radnju (npr. skok), pa da tek onda, naknadno, zada odgovarajuću komandu.

The Sleeping Dragon bi bio najbolji nastavak serijala Broken Sword da nema pomenutih kvaziarkadnih scena. Vrhunac ironije je to što njihov oblik neće prijati nikome – niti avanturistima, niti onima koji naginju akciji, a zbog kojih su te scene u osnovi i pravljene. Ipak, igrači koji mogu da se pomire s tim garantovano će uživati.

Slobodan MACEDONIĆ