Zahvaljujući velikom komercijalnom uspehu filma „The Fast and the Furious”, ilegalne ulične trke postale su perspektivna kategorija kompjuterskih simulacija vožnje. Sve su traženije, o čemu svedoči i odličan uspeh Midnight Cluba II, hita Rockstar Gamesa koji se pojavio letos i koji je vešto oslikao atmosferu brze vožnje u urbanoj sredini svetskih metropola. Krajem 2003. godine Electronic Arts je dovršio rad na novom nastavku serijala Need for Speed, s jasnom namerom da ga ustoliči kao ultimativnu simulaciju uličnih trka.

Need for Speed: Underground je klasičan izdanak popularne franšize, arkadna simulacija u kojoj su zarad dinamičnog izvođenja i jednostavnog upravljanja zanemareni gotovo svi složeniji zakoni fizike. Jedini autentičan detalj su automobili, ovoga puta „obični” serijski modeli koji se tokom igre mogu „frizirati” i pretvoriti u prave drumske aždaje. Voznim parkom, uz Peugeot 206 i VW Golf, dominiraju modeli japanskih proizvođača Honda S2000, Toyota Celica i Supra, Mitsubishi Eclipse, Acura Integra, Mazda Miata i RX-7, Nissan 350Z i Skyline GTR.

Automobili su verne replike stvarnih modela i razlikuju se po brzini, ubrzanju i težini upravljanja. Poeni osvojeni na trkama koriste se za poboljšanje performansi motora, prenosa, pneumatika, kočnica, turbo pogona i karoserije, koja se može opremiti laganim delovima koji smanjuju ukupnu težinu automobila i time obezbeđuju bolje ubrzanje. Nažalost, potpuno je onemogućeno precizno podešavanje performansi budući da svi dodaci dolaze u obliku gotovih paketa koji se jednostavno instaliraju.

Vozila se mogu ulepšati i raznovrsnim ukrasnim detaljima kao što su spojleri, neonske lampe, dodatni farovi, obojena stakla i nalepnice s logotipima auto-kompanija. Poboljšanjem tehničkih i estetskih atributa vozila stiče se bolja reputacija koja utiče na priliv bodova i otvara mogućnost za još bolje opremanje automobila. Da je vizuelnom uobličavanju automobila data jasna prednost nad „pumpanjem” performansi, svedoči i opcija za nanošenje farbe na pojedine delove automobila, tako da se čak i kočnice mogu obojiti po sopstvenom ukusu.

Na početku igre dostupne su tek dve staze i nekoliko automobila, a do novih vozila i titule najboljeg vozača dolazi se kroz stotinak misija koje su šturo predstavljene tekstom i kratkim animacijama. Lepa osobina Undergrounda jeste bogat izbor režima igre koji, pored klasičnih trka, uključuju i naročito uzbudljive brzinske izazove na kratkim linearnim deonicama (Drag) i vožnju pod otežanim uslovima za upravljanje, na naročito konstruisanim stazama (Drift). Staze su oblikovane tako da na test stave pre svega dobre reflekse, a u manjoj meri i veštinu upravljanja (tek poneka krivina zahteva kratkotrajno oduzimanje gasa, dok za kočenjem nema potrebe).

Sve staze imaju po nekoliko skrivenih prečica ili obilaznica, nalaze se u gradskom jezgru i na svima se trke odvijaju pod okriljem noći, uz svetlost neonskih reklama. Bilo bi ipak bolje da je uvrštena i poneka staza koja bi se vozila po danu ili izvan grada, tek da se razbije ambijentalna monotonija. Intenzitet saobraćaja se podešava pre trke, a jedino veće razočaranje predstavlja potpuno odsustvo policije – krajnje nelogičan propust budući da je jurnjava s organima reda po gradskim bulevarima sastavni deo uličnog trkanja.

S obzirom na to da je NFS: Underground čista arkada, osećaj brzine tokom vožnje je odličan, što važi i za stabilnost vozila na stazi. Upravljanje je pojednostavljeno i potpuno je eliminisana detekcija oštećenja karoserije. To, međutim, ne znači da se neopreznom vožnjom i siledžijskim „gurkanjem” mogu postići dobri rezultati. Suština je u preciznom upravljanju i izbegavanju svakog kontakta s drugim vozilima ili predmetima jer se tokom ubrzavanja lako gubi teško stečena pozicija. Poznavanje staze je od velike važnosti, naročito u situacijama kada treba nadoknaditi izgubljeno vreme korišćenjem prečica i ravnih deonica koje se brže prolaze. Bitan faktor tokom trke jeste i saobraćaj, koji podjednako loše utiče i na igrača i na kompjuterski vođene vozače. Ipak, teško je sačuvati hladnu glavu kada se na nekoliko stotina metara pred ciljem niotkuda pojavi automobil i spektakularno upropasti dobar plasman.

Prelepa grafika ovu igru čini jednom od najlepših simulacija vožnje koje smo videli. Oduševljenje izazivaju besprekorno modelirani automobili, savršene teksture, neverovatna refleksija neonskog osvetljenja i motion blur efekti koji dočaravaju veliku brzinu. Zvuk je takođe maestralan i odlikuje se autentičnim efektima buke motora i besprekornom muzikom koju su specijalno za ovu igru komponovali profesionalni muzičari (dominiraju hip-hop i Nu-metal melodije). Nažalost, ne postoji mogućnost uvođenja melodija u formatu MP3.

Veliku pohvalu zaslužuje i odlična optimizacija, zahvaljujući kojoj će i vlasnici slabijih konfiguracija moći da uživaju u punom kvalitetu grafike uz minimalna usporenja animacije. Podrška za multiplayer igranje je loša jer se odvija isključivo putem Interneta; nedostatak opcije za LAN igranje je jedan od najozbiljnijih nedostataka igre.

Gradimir JOKSIMOVIĆ