Krajem 2003. godine, s velikim zakašnjenjem u odnosu na premijeru filma, pojavile su se dve igre zasnovane na hitu Ridlija Skota u kojem ulogu poma’nitalog gladijatora-vojskovođe tumači robusni Rasel Krou. LucasArts je pripremio strategijski RPG bućkuriš Gladius za tržište konzola, dok se Acclaim odlučio za jednostavniju varijantu borilačke arkade.

Gladiator: Sword of Vengeance pripada kategoriji masakr-igara koje se odlikuju razljućenim bajom kao tumačem glavne role i gomilom punokrvnih neprijatelja krhkog skeleta, za koje važi zakon skupa prirodnih brojeva (za svako n postoji n+1, tj. čim pomislite da ste poslednjeg izbacili iz stroja, stiže gomila svežih). Zaplet nema dodirnih tačaka s istoimenim filmom, osim činjenice da se odvija u starom Rimu, otprilike vek i po nakon Hristovog rođenja. Glavni zloća je imperator Arruntius, iskompleksirani egomanijak koji se u jednom od svojih napada samoljublja proglasio vrhovnim božanstvom. To se nije dopalo Invictusu Thraxu (ne, nije u pitanju nikakakva venerična bolest), mišićavom gladijatoru, glavnoj zvezdi krvavih žurki iz koloseuma i vernom slugi preminulog cara Trajana. Thraxa na svetu misiju izbavljenja rimskog carstva od šenutog vladara šalju, ni manje ni više, nego Romul i Rem, slavni osnivači Rima.

Što se principa igranja tiče, Sword of Vengeance nije mogao biti jednostavniji. Budući da spretno rukuje mačem, Invictus svoje žrtve odvaja od života na najrazličitije načine, koristeći se rukama i nogama, mačem, veštim kombinovanim tehnikama, a kada je potrebno i magijom, koja rešava sve probleme kada se nađete u stisci s vremenom ili vas „pritisne” neki glomazni kostolomac.

Upravljački sistem nije komplikovan i verovatno nećete zažaliti što još uvek niste nabavili analogni džojped. Osim raznovrsnog oružja, udaraca i jednostavnijih combo tehnika, monotoniju razbijaju i naročiti fatality potezi (da podsetimo, igru izdaje Acclaim, proizvođač Mortal Kombata), koji se izvode nad onemoćalim protivnikom, nekoliko trenutaka pre no što ispusti dušu. Težina igre varira od relativno lakih misija s početka, koje se mogu lako rešiti prostim mlataranjem mačem, do neljudski teških zadataka u kojima treba primeniti veliku borilačku veštinu i lukavstvo.

Najupečatljiviji element grafike su sjajni svetlosni efekti, koji u kombinaciji s kvalitetnim teksturama povremeno stvaraju prizore za pamćenje (cena lepote je hardverska zahtevnost koja isključuje svaku varijantu GeForce kartica s oznakom MX). Krv je predstavljena krajnje realistično, kao i beživotna unakažena telesa koja na poprištu bitke ostaju neko vreme kao nemi svedok pokolja. Atmosferu podižu i odlični zvučni efekti, dok utisak kvare povremena usporenja i pomalo aljkavo dizajnirani likovi.

Gradimir JOKSIMOVIĆ