Godine 1986. engleski pisac Džon Gardner, koji se danas smatra naslednikom lika i dela Jana Fleminga, napisao je još jedan u nizu romana o tajnom agentu 007, po imenu „Nobody Lives Forever”. Čovek verovatno nije mogao ni da sanja da će deceniju i po kasnije fragmenti iz te knjige poslužiti grupi talentovanih programera da naprave urnebesnu kompjutersku parodiju na avanture Džemsa Bonda, koja se potpuno zasluženo našla na vrhovima top lista najboljih igara za 2000. godinu. The Operative: No One Lives Forever, sa gospođicom Kejt Arčer u ulozi agenta britanske obaveštajne agencije UNITY, bila je jedna od onih FPS igara koje su, poput Half-Lifea ili Thiefa, unele u žanr niz novina i usmerile ga u krajnje neočekivanom pravcu – u ovom slučaju prema komediji.

Svi oni koji su bili dovoljno strpljivi da odgledaju atraktivnu ali veoma dugačku odjavnu špicu prvog NOLF-a, bili su nagrađeni jednom ekstra animacijom iz koje su mogli da zaključe da smrću baronice Dima organizacija H.A.R.M. ne samo da nije nestala, već je postala još jača. Debakl plana o upotrebi ljudskih tempiranih bombi za potrebe terorizma nije mnogo zabrinuo misterioznog Direktora, jer on je, naravno, već tada uveliko radio na nečemu mnogo krupnijem: provociranju nuklearnog sukoba između Varšavskog i NATO pakta. Kao meta oko koje je trebalo da izbije konflikt izabrano je maleno ostrvo Kios u neposrednoj blizini Turske, pre svega zbog njegovog geo-strateškog položaja, odnosno interesa velikih sila. Da bi sprečila globalni holokaust, Kejt biva prinuđena da se infiltrira u same redove H.A.R.M.-a, i da tako, kao dvostruki agent, dođe do vitalnih informacija o detaljima projekta Omega i njegovim slabim tačkama.

Može li nastavak jedne tako uspešne igre kao što je No One Lives Forever biti bolji od originala ili barem na njegovom nivou? Pa, po svemu sudeći može, iako se takvi slučajevi u praksi retki. Pred nama se opet nalazi jedan vanserijski FPS, napravljen za svačiji ukus i sve uzraste, duhovit, na momente „kluzoovski” smešan, dopadljiv i beskrajno zabavan, u kome ima i akcije i avanture, i pucanja i šunjanja, dakle, svega onoga što igrač poželeti može. Petnaest poglavlja, podeljenih na četrdeset nivoa prepunih kiča i preneglašenih aluzija na špijunske trilere šezdesetih, ponovo će „vratiti u život” Kejt Arčer, damu dugačkog jezika, oštrog oka i lepljivih prstiju, koja će opet, kao i njen kolega Bond, biti u prilici da spasava svet, putujući od Japana i Sibira, preko SAD-a i Indije, pa sve do Antarktika i beskrajnih dubina Egejskog mora. Naravno, ni ovog puta neće joj biti lako – za petama će joj stalno biti plaćeni ubica Pjer i njegova trupa maskiranih pantomimičara „Vive la France!”, smrtonosna Isako i njene nindža-devojke, ali i Dimitrij Volkov, ruski ubica koji je preživeo dvoboj u Alpima i sada se oporavlja u invalidskim kolicima. Na sreću, Kejt će u nekadašnjem ljutom protivniku, Škotlanđaninu Magnusu Armstrongu, dobiti novog saveznika.

Ključna novina u odnosu na prvi deo tiče se uvođenja RPG elemenata u igru. Naime, sakupljanje obaveštajnih podataka u vidu dokumenata, pisama, audio-kaseta i sličnih stvarčica koje su u prethodnom delu imale informativni karakter, sada dobija puni smisao, jer se za svaki nađeni dokaz, kao i za uspešno završene zadatke, dobijaju iskustveni poeni. Oni se nakon toga raspoređuju na osobine glavne junakinje, povećavajući joj, npr. sposobnost nišanjanja, snagu, veštinu skrivanja, brzinu i sl. Svaka sličnost sa Deus Exom očigledno je namerna.

Interesantno je pomenuti originalan način na koji je rešen multiplayer mod NOLF-a 2. On je, naime, podeljen na pet poglavlja i prati akcije grupe pripadnika službe „UNITY”, poslatih kao pozadinska podrška gospođici Arčer. Ovi nivoi odvijaju se na istim tertenima kao i oni u single-player modu, tesno su povezani sa zapletom igre, ali su vremenski gledano smešteni pre ili posle događaja koji se vezuju za boravak glavne junakinje na nekoj lokaciji. Tako, na primer, jedan od nivoa govori o akciji spasavanja Magnusa Armstronga iz laboratorije na Antarktiku, neposredno nakon što je Kejt bila prinuđena da ga ostavi povređenog, da bi se što pre vratila u Kalkutu. Ideja o preplitanju single-player i kooperativnog multiplayer moda jeste neobična, ali je u praksi sprovedena više nego uspešno; zapravo, može se reći da radnja NOLF-a 2 za igrača postaje zaokružena celina tek nakon što pređe obe kampanje.

Pažljivijom analizom uočava se još jedna bitna karakteristika nastavka – u njemu ne postoje direktno kopirane scene iz filmova o agentu 007, kakvima je prvi deo obilovao. Da li je Barbara, kćerka čuvenog producenta Alberta Brokolija, koji je od Džemsa Bonda stvorio filmskog super-heroja, podelila packe „Monolithovcima” zbog njihove otvorene krađe ključnih sekvenci iz najboljih filmova serijala, ili su oni samoinicijativno odlučili da NOLF2 ne vezuju toliko za doživljaje agenta u službi Njenog Veličanstva, možemo samo da nagađmo. Jedino se u scenama u Kalkuti mogu prepoznati neki elementi Bondovih pustolovina iz filma „Octopussy”, a u podvodnoj bazi H.A.R.M.-a tražiti analogija sa Strombergovom laboratorijom iz „The Spy Who Loved Me”. Epizode u Japanu i SSSR-u imaju određenih dodirnih tačaka sa onima iz filmova „The Man With The Golden Gun” i „Golden Eye”, ali je ta sličnost marginalna i svodi se na detalje. Izostanak scena viđenih na bioskopskom platnu ne treba shvatiti tragično, jer je i bez njih No One Lives Forever 2 fenomenalna parodija na stereotipne špijunske filmove šezdesetih i sedamdesetih, među kojima Džemsu Bondu pripada počasno mesto.

Uzgred, šta mislite, koji automobil vozi Kejt Arčer?

Slobodan MACEDONIĆ