Iako nas od završetka Drugog svetskog rata deli gotovo šezdeset godina, fasciniranost istoričara, umetnika i vojnih analitičara još uvek ne jenjava. Posle sjajnih FPS ostvarenja Return To Castle Wolfenstein i Medal of Honor: Allied Assault, red je došao i na jedno timski orijentisano multiplayer ostvarenje sa ovom tematikom. Igra je nastala saradnjom svima nama dobro poznatog „Electronic Artsa” i iz vremena Amige čuvenog „Digital Illusionsa” (Codename Eagle, Pinball Dreams, Pinball Illusions...). Pokreće je modifikovani Refractor 3D engine (tačnije njegova druga evolucija) koji dozvoljava upotrebu najrazičitijih tipova vozila (u igri ih je čak 35). Takođe, ovaj engine je sposoban da prikazuje otvorene prostore velike površine (zanimljivo je da su sve mape na otvorenom) idealne za epohalne istorijske okršaje masovnih razmera. Battlefield 1942 nije klasična FPS timska igra zbog čitvog niza razloga. Kao prvo, tu je unikatan sistem za određivanje odnosa snaga na terenu koji se iskazuje tzv. „ulaznicama” (u bukvalnom prevodu). Bilo da igrate single ili multiplayer misije broj „ulaznica” označava koliko još kredita imate pre nego što neprijatelju potpišete kapitulaciju. Ne treba ga mešati sa brojem jedinica na terenu, jer ako je ostala samo jedna „ulaznica” možete imati i pet vojnika (pogibijom prvog, igra se završava), ali isto tako ako imate 120 „ulaznica” možete da imate opet samo pet vojnika (ili samo jednog, broj je nebitan). Oduzimanje protivniku ovih svojevrsnih kredita vrši se eliminisanjem žive sile, ali i zauzimanjem checkpointa (improvizovana manja utvrđenja od kojih jedno mora da bude glavna baza). Pohvalno je i to da kada poginete u okršaju ne morate čekati završetak partije da se ponovo uključite (kao u Counterstrikeu recimo), dovoljno je izabrati tzv. Spawn mesto (jedno od utvređenja koja „držite”) i sačekati nekoliko sekundi. Prilikom ovog procesa pored obnavljanja životnih funkcija postoji opcija promene klase vojnika. U igri ih je pet (izviđač, jurišnik, protiv-tenkista, bolničar i inženjer) pa svako može da izabere svoju klasu u zavisnosti od afiniteta i zahtevnosti terena. Tu je i pet nacionalnosti: Rusi, Amerikanci, Englezi, Nemci i Japanci, a sve ćete imati priliku da kontrolišete tokom misija.

Ono što Battlefield 1942 toliko visoko izdiže iznad sličnih igara ovog tipa je upotreba prevoznih sredstava. Neko će reći da smo to već imali u Operation Flashpointu (tamo su čak i Trabanti mogli da se provozaju) i biće u pravu, ali... Šta kažete za vožnju avionom, tenkom, džipom ili nosačem aviona? U ovoj igri je sve moguće. Uskočite u prvi avion i pucačina u prvom licu pretvara se u žestoki dogfight okršaj. Nerviraju vas neprijateljski bunkeri i protivavionska gnezda? Nema problema, ruski T-34 pravo je rešenje za njihovo uništenje. Ni to nije sve jer gotovo svako vozilo ima po dve ili čak tri alternativne pozicije u kojoj možete da se nađete. Jedino što treba da učinite je da pritisnite odgovarajući taster i već ste na kupoli tenka (za mitraljezom), na mestu kopilota u avionu... Iz aviona čak možete da iskočite padobranom! Ovo znači da je Battlefield 1942 sve samo ne realistična igra (bar kad se poredi sa Operation Flashpointom). Ali, upravo mogućnost brze promene perspektive igranja daje ovom ostvarenju toliki šmek i privlačnost.

Multiplayer igranje nudi manje–više četiri standardna moda (Capture The Flag, Team Death Match, Co-Op i Conquest) i predstavlja okosnicu Battlefielda 1942. Podatak vredan pomena je i taj da u jednoj sesiji, u isto vreme, može da učestvuje do 64 igrača. Impresivno! Međutim, ako se odlučite za singleplayer akciju ostaćete uskraćeni za jedan dobar deo atmosfere. Iako je tu 16 pojedinačnih istorijski baziranih mapa (Omaha Beach, Kursk, Stalingrad, Berlin, Iwo Jima, Gazala...) i dve kampanje (Sile osovine i Saveznici), mišljenja smo da je to samo vežbanje za multiplayer okršaj. Detaljan način podešavanja težine nivoa učiniće da igranje bude itekako zanimljivo i u ovom modu, ali će vam nakon mrežnog iskustva poslužiti samo za uvežbavanje taktike i motorike prstiju. Naime, pored tri predefinisana težinska nivoa (Easy, Normal i Hard) moguće je podesiti kvalitet AI rutine, broj „ulaznica” koje gubite ako vas neprijatelj „smakne” i brojčani odnos snaga na terenu. Neovisno od toga tu je i podešavanje broja botova, ali i količine procesorskog vremena koja će se dodeliti AI rutini. Kompjuter nije protivnik za potcenjivanje, naprotiv, ali činjenica da ste jedini „živi” igrač na polju atmosferu učini pomalo sterilnom (naročito ako ste pre toga probali multiplayer).

Mape su ogromne, dinamičnog reljefa (gotovo uvek je tu po koje brdašce, šumica...) i daju puno prostora za manevar ili različite taktike. Ipak, zbog svoje veličine gotovo su neprelazne pešice, pa je pravilno korišćenje prevoznih sredstava od životne važnosti. Poput spawnovanja živih jedinica i vozila se posle uništenja pojavljuju na unapred predviđenim mestima, tako da ne morate da mislite o njihovoj potrošnji. Da na bojištu ne biste izgledali kao razbijena vojska programeri su implementirali sofisticirani set komandi kojima možete u velikoj meri da upravljate svojom braćom po oružju (u multiplayeru to nije potrebno, uvek možete da se proderete na igrača do sebe i sigurno će vas poslušati). Tako možete naređivati da vas pokrivaju vatrom, uskoče u vozilo, da se povuku, drže zajedno, da vas prate... Tu su i komande za anti-tenkovsku i vazdušnu podršku, artiljerijsku vatru, traženje pojačanja...

Tehničkim karakteristikama malo šta može da se prigovori. Grafika je izuzetna, neverovatno detaljna. Fascinantno je sa koliko se pažnje pristupilo modeliranju okoline (obratite pažnju na ultrarealistično drveće koje se njiše pod naletima vetra, peščane dine, snegom pokrivene obronke planina, ispucalu sušnu zemlju...), vozila (ne zaboravite da su tu i avioni, tenkovi, džipovi, brodovi svih veličina...), vojnika (sa kilometar možete da prepoznate kojoj strani pripadaju, a tu je i zavidna facijalna mimika) i pratećih građevina (vetrenjače, mlinovi, razrušene kuće u gradskim bitkama...). Ne zaostaju ni specijalni efekti u vidu eksplozija, vatre, dima, presijavanja i mreškanja vode na suncu itd. Najlepeše je kad se popnete na neko brdo, zauzmete busiju i posmatrate kako artiljerija roka po neprijateljskoj oklopnoj mehanizaciji. Vatra suče na sve strane, dižu se oblaci dima dok se razneseni delovi kotrljaju po terenu.

Iako igra u osnovi ima za cilj eliminisanje neprijateljskih jedinica i mehanizacije (upotrebom brutalne sile) ne prikazuje kritično nasilne scene. Tako nikad nećete videti da neprijateljski vojnici krvare ili se dave u lokvi krvi, gube delove tela usled eksplozija, bauljaju otkinutih udova poljančetom itd.

Red je da pomenemo i nekoliko situacija koje nam se nisu svidele. Očekivali smo da će teren biti više osetljiv na artiljerijsku vatru, ali i vatru iz pešadisjkog naoružanja. Dešava se tako da pod tenkovskim salvama teren ostane apsolutno netaknut. Isto je i sa građevinama (doduše otpadaju neki delovi, više reda radi, ali kad se priđe bliže vidi se da je integritet totalno netaknut). Setite se samo kako je to rešeno u Medal Of Honoru misiji u kojoj treba da ukradete tenk – zemlja se tresla, a kuće se rušile. Još gora je situacija sa florom koja kao da ima „Enterprajzove” energetske štitove kad joj olovo ne može ništa. Da ne pominjemo rušenje prepreka ili urušenih kuća tenkom –zaboravite.

Muzika nije na nivou cele igre (ima je samo u menijima). Zvučni efekti su, pak, sjajni i raznovrsni (oružje zvuči kao pravo, tenkovske gusenice „cvile” za vreme kretanja, avioni propelerci „prpoču” nebom, trupe vrše radio konverzaciju na maternjem jeziku, eksplozije zaglušuju...). Tu je i podrška za okružujući zvuk.

Battlefield 1942 je u svakom pogledu vanserijsko ostvarenje koje ne smete ni pod kakvim izgovorom da preskočite. Sjajan gameplay, nafilovan realističnom grafikom i autentičnim zvučnim efektima, učiniće da ova igra u vrlo kratkom periodu postane jedna od najtraženijih u domaćim igraonicama. Sa druge strane, izuzetna hardverska zahtevnost doprineće da Battlefield 1942 mnogima ostane nedostupan. Na slabijim mašinama to će se, pored usporavanja i seckanja, odraziti mamutskim učitavanjem mapa, a čak i sa optimalnom količinom memorije igra se dugo učitava i zna usred borbe da secne. Zanimljivo je da su u „Electronic Artsu” već izdali prvu zvaničnu zakrpu 1.1, koja rešava mnoge od primećenih bagova (nažalost ne sve).

Pre nego što krenete u istorijsko obračunavanje sa protivničkim eskadronima pronađite na prašnjavoj polici VHS kasete „Kelijevih heroja”, „Dvanaestorice žigosanih” ili „Upada u orlovsko gnezdo” i dobro se „napalite”. Pomaže.

Vladimir PISODOROV