Mnogima je, verovatno, pao mrak na oči kada su „Black Isle Studios” i „BioWare” zvanično potvrdili da objavljivanjem „expansion packa” Throne of Bhaal definitivno stavljaju tačku na najuspešniji kompjuterski AD&D serijal svih vremena, Baldur’s Gate, zahvaljujući kome su RPG igre doživele pravi preporod i postale jedan od najtraženijih i najatraktivnijih žanrova u poslednje vreme (pogledajte samo ovogodišnju produkciju i sve će vam biti jasno). Ma koliko se ovakva odluka činila ishitrenom, jer, mora se priznati, Baldur’s Gate jeste okončan nekako na brzinu, bez pravog epskog finala, Ray Muzyka i njegov tim pravilno su procenili da ključni problem „Infinity enginea”, nastalog tokom 1997. godine, leži u nemogućnosti njegovog daljeg suštinskog unapređivanja, što predstavlja apsolutni imperativ u vremenu kada kompjuterska tehnologija grabi tolikom brzinom napred da ponekad prestiže samu sebe.

Dok su se u „BioWareu” natenane krčkali Baldur’s Gate i njegovi nastavci, u „Black Isleu” došli su na ideju da postojeći „engine” iskoriste za stvaranje još nekoliko sličnih igara, doduše, znatno manjih po obimu i složenosti. Tako je najpre nastao Planscape: Torment, avantura koja je po mnogima čak i prevazišla Baldur’s Gate, u prvom redu zbog izvanredne priče, a onda, negde sredinom 2000. godine, i akcioni RPG po imenu Icewind Dale, koji je zbog svoje „hack & slash” orjentacije pre ličio na klon Diabla nego na klasični FRP. Početni skepticizam koji je pratio ovu igru ubrzo je prerastao u opšte oduševljenje, tako da je Icewind Dale te godine na nekim top listama završio ispred njegovog najljućeg, ali daleko izvikanijeg konkurenta, Diabla II.

Prošlo je tridesetak godina relativno stabilnog mira u području Kičme sveta (Spine of the World), i podvig grupe avanturista, koji su uspeli da poraze demona Belhifeta, polako je počeo da tone u zaborav. Da se nešto čudno događa, starešine deset gradova shvatile su onoga trenutka kada su u neposrednoj blizini ljudskih naseobina uočene grupe ratobornih, ali priglupih goblina, predvođenih orkovima. Kada su videli da je đavo odneo šalu, i da je početak opsade gradova samo pitanje vremena, starešine su odlučile da upute poziv plaćenicima širom sveta koji bi bili voljni da se pridruže odbrambenim snagama na krajnjem severu Faeruna. U jednom od brodova, koji su pristali u luku grada Targosa, našli su se i naši junaci; neuki i praznih šaka, ali željni slave i bogatstva.

Treći set pravila za AD&D (The 3^rd Edition) promovisan je pre pune dve godine, pa je pomalo čudno što se tek sada pojavljuje prva autentična „Infinity” igra koja ga u potpunosti poštuje. Ipak, i pored ozbiljnih razlika koje se tiču načina kreiranja likova i upravljanja njihovim osobinama, Icewind Dale II je RPG koji ima mnogo dodirnih tačaka s prethodnom igrom. Ponovo se, dakle, akcenat stavljen na taktičku borbu, dok je priča, koja ima potpuno linearni karakter, samo okvir u koji je smeštena intenzivna akcija. Kao i u slučaju prvog dela, igrač na samom početku kreira grupu od šest članova, i ona ostaje u takvom sastavu do samog kraja. Loša vest za one koji su, poučeni iskustvom iz serijala Baldur’s Gate, sačuvali već formirane likove iz Icewind Dalea, odnosno „expansion packa” Heart of Winter, jeste da je njihovo importovanje u „dvojku” nemoguće, i to ne samo zato što se ona događa tri decenije kasnije, već pre svega zbog radikalno novog pristupa u njihovom vođenju i dodeli iskustvenih poena koji nameće The 3rd Edition. Čitava plejada novih podklasa (recimo, na raspolaganju je čak devet savešteničkih redova), kao i mogućnost njihove subspecijalizacije, omogućavaju stvaranje krajnje neobičnih grupa, što za sobom povlači i nešto drugačiji pristup u igranju.

Za razliku od prvog dela, čiji je autorski tim bio sastavljen sa različitih strana, Icewind Dale II je skoro u celosti delo ljudi koji su potpisali Planscape: Torment. To se najbolje vidi po skoro identičnom igračkom interfejsu, rasporedu menija i još nekim sitnicama. Single-player kampanja podeljena je na prolog i šest poglavlja. Bez obzira što zauzima samo dva CD-a, igra poseduje zavidnu dužinu (duža je od Icewind Dalea i njegovog „expansion packa” zajedno) i omogućava praktično neograničeno napredovanje likova. Grupa koja će u početku jedva uspevati da savlada običnog goblina, biće kasnije sposobna da se suoči da himerama, kiklopima i zamjevima, u više nego epskim scenama borbe. Naravno, širinu i nelinearnost jednog Baldur’s Gatea ovde ne treba tražiti, kao ni questove koji zahtevaju rešavanje složenijih zagonetki.

Svakako najslabiji aspekt Icewind Dalea II je njegova tehnička izvedba koja je, naravno, posledica loše upotrebe već pomenutog „Infinity enginea”. Poznato je do koje mere je Baldur’s Gate II iskoristio njegove ne tako male mogućnosti. Nažalost, ova igra nudi daleko slabiju grafiku, punu recikliranog materijala iz prethodnog nastavka, bez spektakularnih scena eksterijera na kakve smo navikli. AI likova je drastično srozan, tako da će vam se ponovo dešavati da kada grupu uputite u određenu tačku, njeni članovi krenu po sistemu „kud koji, mili moji”, pri čemu dolazi do njihovog zagavljivanja, naročito ako se ispred nađe neka prepreka. Većina zvučnih efekata naprosto je pokradena iz starijih „Infinity” igara, što svakako zaslužuje kritiku: dve godine je sasvim dovoljan vremenski period da se naprave novi semplovi.

Slobodan MACEDONIĆ