Real-time strategija poetičnog podnaslova Lost Souls predstavlja najnoviji nastavak u nizu Earth 2150 igara, čijom pojavom ovaj serijal stiče zaokruženi status trilogije. Njena dva prethodnika, Earth 2150 i Moon Project, uspela su svojim vrlinama da steknu određen ugled u natrpanom RTS žanru, pre svega originalnim pristupom izgradnji jedinica, kao i prilično složenom mehanikom igrivosti u odnosu na tadašnju konkurenciju. Iako je prodaja išla sasvim fino, neki smatraju da Earth 2150 serijal nije dostigao uspeh koji zaslužuje.

Posle drugog dela koji se odvijao na mesecu, Lost Souls vraća apokaliptičnu radnju nazad na planetu zemlju. Opstanak naše rodne planete ozbiljno je doveden u pitanje kada nekoliko nuklearnih ratova zaredom menja njenu orbitu za čitavih 17 stepeni, postavivši je tako na terminalnu spiralu pravo ka Suncu. Resursa i ljudstva nema još mnogo, i samo jedna od gorko zaraćenih strana biće u stanju da se na vreme zaputi u neki bezbedniji kutak našeg solarnog sistema.

Sve tri zaraćene frakcije biće stari znanci ljubiteljima Earth 2150 serijala, pošto se i ovde njihov epski konflikt nastavlja nesmanjenom žestinom – iza bezličnih akronima LC, UCS i ED opet se kriju Lunar Corporation, United Civilized States i Eurasian Dynasty. Priča se odvija kroz trideset misija smeštenih u tri odvojene kampanje. Za razliku od prethodnih igara, u Lost Souls je kampanje preporučljivo igrati određenim redosledom pošto sve prate istu priču do eksplozivnog finala.

Lost Souls nastavlja vrlu tradiciju prethodnika nešto složenijim pristupom procesu dizajniranja i izgradnje jedinica. Naime, ne postoje gotove jedinice koje je moguće odmah štancovati. Umesto toga igraču je data sloboda da po sopstvenom izboru istražuje i gradi određene šasije, a zatim i prigodnu novu tehnologiju za njih. Kreiranim jedinicama čak je moguće odrediti rudimentarne AI skripte koje bi upravljale generalnim ponašanjem (ofanzivno, defanzivno, itd.). Ovakve „custom-made” šeme jedinica moguće je jednim klikom miša sačuvati za dalju upotrebu tokom igre. Na ovaj način svakom igraču omogućeno je da oformi personalizovanu armiju, birajući put kroz bogato tehnološko stablo. Kreativan dizajn ovakvog tipa sa sobom nosi implikacije strateškog nadmudrivanja, naročito u multiplayeru. Ako, na primer, jedan učesnik krene putem laserskog naoružanja, drugi će biti u značajnoj prednosti ako istraži energetske štitove.

Još jedna zabavna ideja koju Lost Souls nudi jeste i koncept permanentne glavne baze. Iz ove baze biraju se misije širom zemaljske kugle, šalju pojačanja i novac na aktuelna bojišta, a po završetku misije tu se vraćaju preživeli veterani. Tako efektivno postaje moguće igranje na dve mape i sa dve baze odjednom – na borbenom frontu sa jedne strane, i na podršci preko glavne baze sa druge. Prekaljene jedinice iz ranijih bitaka stiču nove mogućnosti, što ih naravno čini vrlo korisnim. Glavni HQ kojim započinjete igru u dobroj meri je već izgrađen, mada vas ništa ne sprečava u daljnjoj ekspanziji. Za razliku od, recimo, aktuelnog Warcrafta III, infrastruktura vaših baza zahteva nešto više mentalnog angažmana utoliko što se mora voditi računa o raspodeli energije iz reaktora, kao i vatrenoj moći samih objekata. Najzad, kao dodatne defanzivne mere moguće je kopati rovove, tunele ili graditi zidove.

Grafički engine koji pokreće ovu igru u osnovi je isti kao i u prethodna dva dela, podmlađen sa nešto nove šminke. Krajnji rezultat jeste 3D svet prijatan za oči, uz mnogo lepih eksplozija i dinamične topografije, ali istovremeno prilično muljavih tekstura i jedinica u fazonu Lego kocki. Engine adekvatno obavlja posao i još uvek je u stanju da se nosi sa modernim teškašima, ali godine se već vide i ovo mu je najverovatnije poslednji „tour of duty”. Svaka frakcija ima sopstveni vizuelni identitet oformljen kroz vojnu filozofiju – LC se ponosi brojnim hoverkraftima i deluje tehnološki najnapredniji, UCS ima razne mech/walker dizajne na raspolaganju, a ED se oslanja na stare, dobre, dosadne tenkove. Pored kopnenih jedinica, arsenal dopunjuju vazdušne, kao i vodene snage.

Poseban osvrt zaslužuje smena dana i noći, sa senkama koje postepeno menjaju položaj i dužinu, što impresivno izgleda dok čekate da se neka uber-jedinica izgradi. Naravno, noć sa sobom donosi nove taktičke mogućnosti, naročito u sprezi sa ugašenim farovima vozila. Sličnih primera ima mnogo, sve u cilju produbljivanja RTS iskustva. Ružnjikavi, ali svrsishodan interfejs uglavnom uspeva da vas zaštiti od davljenja u tako nastalom moru strateških konsideracija.

Najzad, treba pomenuti i kameru koja je iznenađujuće fleksibilna i intuitivna za korišćenje. Metod upravljanja asocira na Homeworld, uz vrlo jednostavnu promenu fokusa, zooma i elevacije. Što se zvuka tiče, tu je Lost Souls pomalo podbacio. Čini se da je dobar deo audio-opusa migrirao iz prethodnih igara u ovaj nastavak, što se naročito odnosi na muzičke numere. Semplove odazivanja jedinica da i ne pominjemo.

Tu se nazire najveći problem ovog nastavka – sindrom „već viđenog”. Lost Souls, i pored toga što ima mnogo toga da ponudi novopridošlima, ne sadrži posebne novine u odnosu na prethodne igre, koje bi po treći put privukle veterane Earth 2150 serijala. Ovo je u osnovi opet ista igra, koja je ispod buke i svetla i CG sekvenci po svom mentalitetu sličnija add-on packu negoli punokrvnom ostvarenju.

Đorđe NAGULOV