Nastavak fenomenalnog Shoguna je jedna od onih igara čiji je faktor uvlačenja pod kožu prosto neverovatan. Kao retko kad u poslednjih nekoliko godina, uopšte nisam obraćao pažnju na progutane sate, ostajući budan do sabajle i postajući žrtvom „one more turn” sindroma premijerno doživljenog u Civilizaciji. Stepen zaraze koji Medieval: Total War indukuje isti je ili veći od ovog klasika poteznog menadžmenta imperije, prvenstveno zbog divne beskompromisnosti načina za dostizanje i zadržavanje statusa moćne i napredne države: surovog, čistog i beskrupoloznog ratovanja prikazanog na krajnje realističan način, bez aneksije teritorija na osnovu kulturnog uticaja. Kao što je gusarenje trgovina u svom najčistijem obliku (pare ili roba za život, tako bar kaže Embrouz Birs), tako je Medieval do sada najrealističnija simulacija života i rada srednjovekovnog vlastodršca.

Kao što se moglo i očekivati od idejnog nastavka koji je došao posle dve godine, Medieval: Total War u skoro svakom pogledu ide nekoliko koraka dalje ispred prethodnika. Strateških opcija i faktora koji igraju ulogu pre samih bitaka mnogo je više. Raznovrsnost sukobljenih strana znatno je veća, jer umesto zavađenih japanskih klanova ovde imamo autentične evropske civilizacije koje se jedna od druge značajno razlikuju (ukupno 12). Broj i raznovrsnost jedinica koje ćete moći da trenirate, kupujete ili vodite neuporedivo je veći, jer svaka civilizacija poseduje sopstvenu ubojnu paletu... Jedino što je ostalo isto, a moglo je biti drugačije, jeste 3D engine taktičkih bitaka: iako je obogaćen detaljima i unapređen u smislu podrške za mnogo veći broj sukobljenih trupa (čak 10.000 po zaraćenoj strani!), ostaje činjenica da su jedinice 2D sprajtovi koji špartaju 3D krajolikom, što je pre dve godine delovalo OK.

Četiri stotine godina Srednjeg veka u Evropi sasvim je dovoljno za potpuno uobličavanje jedne civilizacije i njeno ustoličavanje na mesto lidera modernog sveta. Autor ovog teksta je, recimo, izabrao Vizantiju iz perioda posle krstaških pohoda i verolomnog zaposedanja Carigrada od strane krstaša. Skupivši preostale snage i pregrupisavši se u Nikeji, iznajmio sam nekoliko plaćeničkih jedinica (na svakoj teritoriji koja ima ima sagrađen Inn možete regrutovati plaćenike) i udario direktno na zidine grada. Posle kraće opsade, bombardovanja zidina i žrtvovanja iznajmljene jedinice jeftine muslimanske pešadije, uleteo sam sa Varengijanskom gardom i masakrirao grupu tevtonskih vitezova koja se krila iza zidina. Povrativši prestonicu imperije i ponovo sagradivši građevine za rerutaciju vojske, krenuo sam da štancujem tešku konjicu i pravoslavne sveštenike. Učvrstivši granicu na zapadu (evropske države su u tom trenutku preveliki zalogaj), počeo sam da se pripremam za rat na istoku. Počeo sam sa slanjem propovednikâ u obližnje turske provincije u cilju povećavanja procenta pravoslavnih vernika (što ublažava rizik od pobune na osvojenim teritorijama). U starom dobrom „bizantskom” maniru, istrenirao sam špijune, ubice i emisare i poslao ih da rovare po Anadoliji i Trebizondu. Nož u mraku i turski general sa dve zvezdice završio je svoje, što je bila prethodnica za upad moje konjice preko granica imperije i kršenja labavog savezništva sa Turskom (lakoverni momci koncentrisali su trupe blizu Egipta). Tri jedinice elitnog Katapraktoija (teška konjica sa atributom „Iressistable Charge”) potpomognute strelcima i kopljanicima opkolilo je i slomilo svaki otpor. Mladi general iz carske loze (Jovan Komnen) dobio je unapređenje, a činjenica da je poštedeo zarobljenike (za neke je dobio i otkup), donela mu je atribut „Frequent Mercy”, što će se pozitivno iskazati u njegovom menadžmentu budućih osvojenih provincija. Ako mladac bude dobar, načiniću ga vazalom (dati mu teritoriju na upravljanje uz skromni danak), a možda ću mu dati i ruku jedne od mojih kćeri da bih mu lojalnost imperiji doživotno zacementirao. Međutim, rat je za njega tek počeo...

Posle dvadeset godina širenja na istok carstvo je došlo u dodir sa snažnim egipatskim sultanima. Sagradio sam tvrđave u Siriji i Palestini, cementrirajući napredak na istoku za neka bolja vremena, istovremeno opipavajući puls mojih zapadnih suseda kod kojih već duže vreme besni bespoštedni rat. Italija, koja jedva drži teritoriju Srbije, Hrvatske i južne Ugarske nije očekivala oklopni juriš sa istoka, potpomognut snagama mojih mađarskih saveznika. Posle nekoliko pobeda i poraza (zbog imperatora kukavice koga sam vodio u bitku iako ima atribute „Coward” i „Good Runner”), te zemlje su se našle u svojoj istorijskoj matici. Laganim koracima i predvidljivim razvojem, za stotinak godina ostaćemo samo mi... Vizantija, kojoj će samo nebo biti limit, pravedna hrišćanska carevina sa etničkim diverzitetom, ali snažnom državnom religijom...

Miodrag KUZMANOVIĆ