Dostignuća nekih ljudi nije dovoljno samo kritikovati, a mentalno-verbalna operacija zvana pljuvanje ponekad zaista ima apsolutni smisao. U slučaju gospode iz „Nova Logica” čak ni to nije dovoljno. Njuške odgovorne za najnoviji Delta Force zaslužuju katran, perje i proterivanje u pustinju uz konfiskaciju imovine.

Zašto? Iz najmanje dva krupna razloga. Prvo: zbog niskog, jeftinog i jadnog načina da uzmu dolare na konto nečije nesreće koja je još uvek veoma sveža, i drugo: zbog totalnog odsustva kreativne ambicije pri projektovanju satrapa što pretenduje na titulu „nekrunisanog kralja taktičkih shootera”.

Američki desant na Avganistan je operacija koja je tek nedavno ušla u iole mirniju fazu (sudeći prema informacijama koje nam se serviraju). Bombardovanje je odavno prestalo, bradata sirotinja više ne beži vrišteći u Pakistan vukući skeletalne magarce, nema više slika bose dece sa muvama na licu koje tako potresaju poreske obveznike... Ne, već duže vreme isključivo majka pešadija prekopava pustinju i planine, bacajući bombe u svaku šupljinu veću od dva metra. Timovi Rendžera, Zelenih Beretki i SAS-a mehanički čiste teritoriju u potrazi za iole krupnijom njuškom sa međunarodnih poternica. Tu je, naravno, i Delta odred, mirođija bez koje ova supa ne bi imala isti ukus.

Znači, dok uniformisani crnci upadaju u sela, čupaju Paštune za brade i u lice im unose sliku Osame bin Ladena („Wo ist Tito?”), „Nova Logic” zakupljuje oglasni prostor u igračkim glasilima pumpajući slogan „...tribute to our heroes” i jednim okom gledajući da li ima promene na bankovnom računu. Ekvivaletno jadnih primera u novijoj istoriji nema.

Razlog krupniji od političke i svake druge nekorektnosti je odsustvo svake varijante koraka sa vremenom u tehnološkom, koncepcijskom i audio-vizuelnom smislu igre. Delta Force: Task Force Dagger reklamira se kao „stand alone mission pack” za Delta Force: Land Warrior, što u praksi znači da nije bilo evolutivnog pomaka. Sve je isto: grubi i nefleksibilni 3D engine koji ni na jednoj konfiguraciji ne klizi glatko, 2D sprajt koji predstavlja oružje koje držite u rukama, nedotupavni AI protivnika čije reakcije na vaše prisustvo i paljbu kao da nisu iz ove dimenzije. Tu je i loša fizika kretanja, otvaranja vatre, neubedljivi efekti upotrebe oružja, monotone misije koje obavljate gotovo uvek na isti način...

Ovo sve vredi pojasniti malo detaljnije. Vizuelna komponenta je zaista kriminalna, smeštajući DFTFD u rang sa prvim Rainbow Sixom. Prostrani eksterieri bez detalja i neprecizno urađene građevine sa podjednako bledim enterijerima izgledaju kao nešto što pripada 1998. godini. Vaše oružje, koje još od Quakea I predstavlja detaljni 3D model, u ovom slučaju je bitmap koja neprijatno zauzima deo vidnog polja. Kada smo već kod oružja, teško je napraviti realnu distinkciju između različitih tipova (efekti pogodaka, odustvo trzanja i dejstvo na protivnika su veoma slični), tako da vam ni obilje ponuđenog arsenala (17 novih primeraka u odnosu na Land Warrior) neće značiti puno.

Protivnički AI je doživeo značajan pad kvaliteta u odnosu na, recimo, Delta Force 2! Čupavi teroristi ili trče u krugovima ili stoje kao stalagmiti, otvorenih usta čekajući 5.56 mm u torzo ili lobanju. Ponekad se proderu, optrče nekoliko krugova, pa stanu iza neke zgrade u bazi potpuno ignorišući mayhem koji stvarate oko njih. A ponekad vas primete i otresu sa 800 metara rafalima iz kalašnjikova, što može da uradi samo Mel Gibson. Manično-depresivna psihoza ili šmrkanje koke?

Miodrag KUZMANOVIĆ