Miodrag KUZMANOVIĆ

1. januar 2023.

Ljudi sa psihičkim poteškoćama često pribegavaju iracionalnom samokažnjavanju, umesto suočavanja sa korenom problema. U srednjem veku, formirali su pseudohrišćansku sektu flagelanata, u okviru koje su praktikovali samobičevanje. Danas, u vremenu konformista i kukavica, niko ne želi da vidi sopstvenu krv, tako da je flagelaciju zamenilo raspravljanje na društvenim mrežama, alkoholizam, politički aktivizam i igranje igara kao što su Frostpunk i IXION.

Nakon dvadesetak sati IXION-a, ne želim da neko vreme znam za svemir. Ni za industriju obojenih metala. Ne želim ni da čujem izvoljevanje, bez obzira na to da li izvoljevant ima opravdan zahtev ili je neko ko mi je blizak. Nakon komandovanja svemirskom stanicom Tiqqun, osećam se kao Ilon Mask posle mesec dana na kormilu Twittera - umorno i željno zraka, mlijeka i bijele jutarnje rose. Ova igra je test strpljenja i volje kakav nisam iskusio već godinama.

IXION je kombinacija resursno-prostorne, real-time upravljačke simulacije i linearne SF avanture, urađena u formi Frostpunka kom su nalepljeni dodatni gejmplej slojevi i svemirska tematika. U drugoj polovini XXI veka, život na Zemlji iz tuceta razloga lagano postaje nemogućan, ali tehnologija je dostigla prag na kom je naseljavanje drugih planeta realna opcija. Kompanija Dolos prednjači u kolonizacijskoj inicijativi i priprema svemirsku stanicu Tiqqun za blic putovanje do Alfe Kentauri. Rutinski test hipersvemirskog motora (tzv. „Vohle” enginea) ima neplaniran efekat, pa, tako, usled sila oslobođenih pri cepanju dimenzija, naš Mesec biva rasturen na komade. Tiqqun se vraća i zatiče Zemlju u ruševinama, a ni ostatak Sunčevog sistema nekako više nema puls. Osim prostornog, desio se i skok kroz vreme - nema drugog objašnjenja za totalno stanje raspada. Sudbina čovečanstva sada zavisi od sluđene posade opasnog eksperimentalnog broda i nalaženja planete podesne za reboot civilizacije. Samo opušteno.

Tiqqun izgleda kao „Nauvoo”, mormonski generacijski brod iz druge sezone „Expansea”, koji je konvertovan u stanicu „Medina”. Za razliku od Nauvoa, koji dobro dihtuje zbog predviđenog stogodišnjeg putovanja do najbliže zvezde, Tiqqun (čita se „Tajkun”) propušta sa svih strana. Nakon eksperimentalnog skoka, spoljašnja oplata je nepovratno oštećena i lagano se osipa, pa zahteva stalne popravke koje naprosto jedu zalihe metalnih legura koje imate na lageru. Ova mehanika je identična sagorevanju uglja u Frostpunk generatoru. Raspadanje oplate izaziva konstantnu tenziju koja vam ne daje bukvalno ni sekunde mira, što igru sa kampanjom od nekoliko desetina sati čini psihološkom torturom par ekselans.

Habitabilni torus Tajkuna podeljen je na šest sektora, od kojih su svi, osim prvog, na početku zapečaćeni. Slobodan prostor za gradnju objekata, infrastrukture i industrije strogo je ograničen, a potrebe će vam stalno rasti, tako da ćete već u prvom poglavlju igre morati da otključate i drugi sektor. Kvaka je u tome što svaki novootvoreni sektor povećava brzinu raspadanja brodske oplate, dodatno vam otežavajući logistiku. Oplatu, inače, popravljate kreiranjem resursnog niza koji počinje od slanja automatizovanih sondi u potragu za asteroidima koji sadrže gvožđe. Na te asteroide morate poslati rudarske brodove, a iskopanu rudu dopremiti u Tiqqun teretnim brodovima, prethodno obezbedivši skladišta i postrojenja za njeno topljenje i preradu. Tek kad vam legure „legnu” u magacin, možete početi sa popravkom, pod uslovom da ste izgradili specijalni EVA airlock, koji radnicima omogućava eksterno servisiranje. Istovetan niz biće vam potreban za proizvodnju polimera i elektronike, koji zahtevaju kopanje ugljenika i silicijuma, njihovu dopremu i preradu.

Naći mesta za sva postrojenja ponekad je prava umetnost, pogotovo kad u prostornu jednačinu ukalkulišete hranu i smeštaj za posadu. Farme insekata ne zahtevaju nikakve posebne resurse, ali su relativno neefikasne, tako da ćete prvom prilikom preći na hidroponične bašte, kojima je neophodna voda koju dobijate iz leda, a koji, takođe, morate da nađete u asteroidnom obliku. Ali, to nije sve! Morate da vodite računa o potrošnji energije, koju dobijate iz solarnih panela na spoljnoj oplati, a za koje će vam biti potreban polimer. Još jedna kvakica leži u tome što instalacija panela zahteva pauziranje u popravki oplate, što može da dovede do katastrofe ukoliko se zeznete u proceni brzine osipanja.

Podsvesno znate da ni ovo nije sve... Moral posade, ključni faktor vašeg opstanka na mestu administratora, veoma lako pada i jako se teško podiže. Kao i u Frostpunku, posada će često postavljati apsurdne zahteve, čije ignorisanje ili neispunjavanje dovodi do još bržeg pada morala. Isto važi i za neispunjavanje primarnih i sekundarnih zadataka u svakom poglavlju, pa i za njihovo NEDOVOLJNO BRZO rešavanje - ako se u određenom zvezdanom sistemu zadržite duže od nekog nedefinisanog vremena, moral posade će permanentno pasti, što se prenosi u sledeće poglavlje, kumulativno vam otežavajući život.

Moral posadi vraćate na više načina, od kojih je svaki skup, a neki su potencijalno katastrofalni. Izgradnja objekata za relaksaciju i spomenika (!) troši ultradragoceni prostor, a donošenje pravila o dužem odmoru i pojačanoj ishrani vam može destabilizovati resursni priliv, koji je ionako balansirao na ivici noža. U nekim aspektima, posada je komično retardirana - na primer, moral će im opasti ako pravilnikom odredite da se đubre reciklira. Alo, šabani, niste na odmoru, desio se smak sveta i vi ste poslednji živi ljudi u svemiru! Ako posadi Međunarodne svemirske stanice nije problem da pije reciklirani urin, zašto vama jeste? Nizak moral dovodi do štrajkova, koji parališu industriju i često dodatno obaraju moral ako zbog njega ponestane hrane ili bolnice prestanu da rade. Krajnji propust developera jeste u tome što ne postoji mogućnost da streljate bundžije i kukače ili da ih makar izbacite u svemir, kao što je matori Adama uradio s pobunjenicima na Galaktici.

Svako poglavlje IXION-a smešteno je u poseban zvezdani sistem, koji ćete istražiti uzduž i popreko u potrazi za resursima i tragovima prethodnih ekspedicija. Igra je puna mikroavanturističkih situacija s nekoliko izbora, koje podsećaju na ekvivalent iz Stellarisa. Njihovo rešavanje vam odmotava priču i daje naučne poene, uz pomoć kojih ćete otključavati nove tehnologije. Zaplet igre je relativno solidan, mada na nekim mestima provejava naivnost koja svedoči o tome da su ga pisali ljudi nedovoljno vični pripovedanju.

Odmotavanje storije, nažalost, još je jedan u nizu momenata koji stvaraju tenziju. Rešavanje jednog niza zadataka često za posledicu ima nove zahteve koji stoje između vas i skoka u sledeći sistem. Ti novi zadaci često zahtevaju resurse koje ste davno potrošili, natežući se s raznim drugim nestašicama i problemima, tako da ćete često biti prisiljeni da restartujete kompletno poglavlje. Igra vam ne dozvoljava improvizaciju, već vas usmerava striktnom stazom rešavanja problema, uz akumulaciju grešaka koje su često fatalne, jer vas ostavljaju da se slikate u sistemu koji ste totalno ispraznili od resursa.

Igri bih mogao da oprostim sve, pa čak i akumuliranje grešaka, samo kad njena surovost ne bi bila glupa i nefer. Nema načina da iz prve uspete u IXION-u, koliko god da ste iskusni, jer je igra dizajnirana tako da vas vraća na popravni ispit. I to bi možda bilo u redu kad bi te greške imale edukativni karakter, umesto što isključivo služe da biste naštrebali ritam apsurdnih zadataka koji vam se stavljaju na teret.

Šteta što je ovako ispalo, zaista. IXION je igra sa sjajnom grafikom i odličnom ambijentalnom muzikom, koja je u stanju da generiše osećaj svemirske fasciniranosti koji nisam imao od prvog Homeworlda. Nažalost, ta epska slika se raspada čim stvari počnu da se kreću, a vrednosti od kojih vam zavisi život počnu da opadaju brže nego što možete da ih zadržite na pozitivnoj nuli. Stiče se utisak da igru nije testirao niko van iskusnog razvojnog tima, koji je u jednom momentu izgubio kompas i patnju poistovetio sa zabavom.