Aleksandar DINIĆ

1. januar 2023.

Mutno, jesenje sunce i pored svog truda nije uspelo da ulije živosti u izlizani natpis koji je stajao iznad ulaznih vrata igraonice „GRU”, podjednako tmurne 90 i neke. Prigušeno smenjivanje živahnih boja na teškim, umornim draperijama sa unutrašnje strane stakla, međutim, najavljivalo je mnogo veseliju atmosferu iznutra. Već po samom ulasku, sva čula bila bi zapljusnuta oštrim senzacijama koje bi neki neistrenirani um pomešao sa ulaskom u drugu dimenziju. Epileptično blještanje špalira arkadnih mašina sa leve i desne strane, kao i nekoliko pridruženih flipera sa kojih su smeškala lica Fleša Gordona i članova grupe KISS, razigrano se smenjivalo sa brutalnom kakofonijom muzičkih semplova, arlaukanja na lošem Engleskom, štektanja, eksplozija i ko zna čega sve ne iz njihovih zvučnika, „odvrnutih” na maksimum, koje, zatim, niko više nikad nije znao, umeo ili želeo da utiša. Puka gestikulacija i podizanje odgovarajućeg broja prstiju je umornom bradonji za pultom bio jasan znak za koliko žetona treba da posegne, dok je nastavio da bezvoljno procenjuje tačan stepen opasnosti od požara u lokalu, ako se posetioci, verovatnije, pre ne uguše u orgiji vonjeva.

Prilazak mašini na kojoj se vrteo demo neke besomučne akcije sa hipnotišućim natpisom „insert coin” i resko, metalno odzvanjanje dok je mašina halapljivo gutala ubačeni žeton, nateralo ih je da počnu da izlaze iz najudaljenijih budžaka lavirintskog spleta prostorija. Oni, deca iz igraonice „GRU”, rutinski priđoše nepoznatom strancu i, nakon što ga osmotriše, brzo se razbežaše u svim pravcima. Osim trojice. Musavi dečačić u iscepanom, prugastom, fredikrugerovskom džemperu samo je ćutke mahao rukama po vazduhu, omađijan nečime na ekranu što je samo on video. Njegov saplemenik bio je mnogo verbalniji po pitanju toga šta stranac treba da radi, koji power up je promašio na trenutnoj deonici i da, zapravo, nije trebalo da izabere junaka koji nema nikakve šanse protiv kraljice koja ga očekuje na kraju nivoa. I njih dvojica, kao po komandi ili privučeni nekim drugim šljaštećim nadražajem, okrenuše se i neprimetno nestaše u tmini igraonice. Treći momčić, onaj sa desne strane, ćutke je naizmenično osmatrao ekran i stranca koji se muči, uzdiše i stenje rveći se sa nefer podešavanjima aparata. U jednom trenutku, kada je bilo jasno da je izgubljena bitka koja nije trebalo ni da bude započeta pri svom neumitnom kraju, zagasitim, ali i glasom punim nade, samo je izustio: „’ćeš ti pređem..?”

Ako vam se igra nešto što bi evociralo gorepomenute uspomene, Gungrave G.O.R.E. je prava stvar za vas. Ako vam se, pak, takođe oprašta i od delova tastature, miša, odnosno, tastera na kontroleru - vašoj sreći nema kraja. Ovaj Gungrave je kvazi-reboot serijala koji datira iz daleke 2002. godine i ere PS2. Franšiza je nekako stekla pozamašnu legiju fanova, dovoljnu ne samo da se iznedri i nastavak i VR varijanta, već i anime serijal od čitavih 26 epizoda. Sa narativne strane, treba samo da znate da se radi o namunjenim Japancima špicastih lica i špicastije kose, kao i tragične glasovne glume, estetike koja počiva na preterivanjima svih mogućih vrsta (glavni junak je emo-revolveraš, a na leđima tegli mrtvački sanduk koji, naravno, služi i kao oružje) i generičko-bljutavog urbano-distopijskog okruženja budućnosti.

Sa igračke strane, G.O.R.E. počiva na vulgarnom, nevaspitanom i nebaždarenom krljanju i napucavanju sa buljucima tupih, glupih i jadnih AI pajaca, koji vas spopadaju sa svih strana dok prolazite kroz njih kao vreo nož kroz mlaki puter, uz navigaciju ka finišu umobolno repetativnih nivoa. I, to je, apsolutno sve što igra ima da ponudi. Kvalitet pirotehnike, osećaj prilikom napucavanja, set-pisovi i ostale mamipare koje su presudne za igre sa ovako ogoljenim gameplayom su suštinski, vizuelno i mehanički u potpunosti na nivoima iz perioda kasne krede, kada je pomenuti Playstation 2 bio čudo tehnike, što Gungrave G.O.R.E. ni ne pokušava da bilo kako sakrije. Zaobići i aktivno izbegavati.