Darko MIHOKOVIĆ

1. januar 2023.

Baš kao i stanari ulice Labuda Đukića, koji su na njeno asfaltiranje čekali trista godina, tako su i igrači su iščekivali nastavak srednjovekovne strategije Knights of Honor još od daleke 2004. godine. Originalni Knights of Honor imao je nesreću da izađe u nekoliko meseci između gigahitova Crusader Kings i Rome: Total War, što se i te kako odrazilo na prodaju. Ipak, iste te okolnosti dovele su do istovremenog sticanja, maltene, kultnog statusa, naročito na ovim prostorima, zbog mogućnosti igranja sa Nemanjićkom Srbijom bez posezanja za modovima. Igrači su se potajno nadali nastavku, međutim, bugarski Black Sea Games prvo je kupljen od strane Cryteka (2008. godine), a zatim i Creative Assemblyja (devet godina kasnije), koji ih je angažovao da rade na igrama serijala Total War (oh, ironijo kleta). Baš negde u to vreme, šačica nezadovoljnih radnika ponovo osniva izvorni studio i tizuje prve skrinove Knights of Honor II, igre čiji je razvoj trajao do danas.

Mapa obuhvata čitavu Evropu, Bliski istok i severnu Afriku, sa stotinak kraljevina, vojvodstava, kalifata... uz tri početna perioda (XII, XIII ili XIV vek). Temelj serijala Knights of Honor je zasnovanost na istorijskim činjenicama, ali čim započnete igru, veza sa istorijom se prekida i sve što se nadalje dešava je potpuno nasumično. Nema pravog protoka vremena po godinama, već igra prati neko svoje, interno vreme.

U igri postoji nekoliko resursa: zlato, knjige, pijetet, trgovački kapacitet, žito i ljudstvo. Puna riznica je osnova svakog uspešnog kraljevstva, neophodna za izgradnju objekata u gradovima i regrutaciju vojske; knjige se koriste za usavršavanje dvorjana i usvajanje tradicije, dok će vam pijetet biti neophodan prilikom širenja religije i pacifikovanja tek osvojenih teritorija. Ljudstvo je ograničavajući faktor za brzo formiranje velikih armija, a od toga koliko žita žanjete, zavisi koliku armiju možete da izdržavate (zbir jedinica na terenu i u garnizonima). Trgovački kapacitet vam omogućava sklapanje međudržavnih trgovačkih ugovora, te uvoz i izvoz robe, jer džabe vam puna riznica zlata ako nemate dovoljno kapaciteta da izvršite razmenu.

Dvor čini vladar sa užom porodicom i još osam velikaša koji mogu biti vojskovođe, diplomate, trgovci, špijuni i sveštenici. Dvorjane usavršavate uz pomoć knjiga, pri čemu imate mogućnost izbora tri primarne i dve sekundarne veštine za svaku od gorepomenutih klasa. Svaku veštinu dalje unapređujete kroz tri nivoa, što se ogleda kroz bonuse za čitavo kraljevstvo, provincije u kojima stoluju, kao i na šanse za uspeh zadataka na koje ih šaljete. Raspoloživi pool za izbor veština je nasumičan, ali usvajanjem tradicija, veštine vezane za njih postaju stalno dostupne. Jedino vladari stare, žene se, dobijaju decu i umiru, dok su ostali dvorjani besmrtni, osim ako ne poginu na zadatku. Izuzetak su pravoslavne države sa autokefalnom crkvom, čiji verski poglavari takođe stare. Zbog toga što su „potrošni”, njihovo usavršavanje je tri puta brže, to jest, veštine odmah po izboru dobijaju maksimalni nivo.

Dinastički sistem je dosta jednostavniji od onog u serijalu Crusader Kings. Nasleđivanje se obavlja po principu agnatičke primogeniture, s tim da, ukoliko vam ne odgovaraju urođene predispozicije prvenca, imate opciju da nekog od preostalih sinova proglasite naslednikom, uz rizik da prvorođeni podigne oružanu pobunu. Mudrim izborom princeza za vaše prinčeve stvarate rodbinske veze, uvećavajući diplomatski potencijal. Ćerke se nikako ne isplati udavati, jer će njihovi supruzi imati legitimno pravo da traže deo vašeg kraljevstva. Ukoliko vladar umre bez poroda ili samo sa ćerkama, krunu nasleđuje nasumični velikaš uz znatan gubitak stabilnosti. Kraljevstvo je stabilno koliko i staleži iz kojih se sastoji (plemstvo, vojska, trgovci, sveštenstvo i seljaci), a izrazito nezadovoljstvo bilo kog od njih može imati katastrofalne posledice.

Najveći deo igre provešćete na kvazi-3D strateškoj mapi, gde u realnom vremenu možete pratiti kretanje armija pod komandom vojskovođa (i druge klase mogu predvoditi armije ako im odaberete liderstvo kao sekundarnu veštinu). Jedinice su, uglavnom, generičke i od države do države se razlikuju samo po nazivu, dok su elitne jedinice unikatne za grupe naroda (boljarska konjica kod Slovena, strelci na kamilama kod Berbera, vitezovi templari u Jerusalimu). Kada se dve vojske susretnu na terenu, imate opciju da lično vodite bitku (čime prelazite na taktičku mapu) ili da vojevanje prepustite računaru. Ovaj deo igre sličan je bitkama u Total War serijalu, ali sa dosta manjim zumom i siromašnijim taktičkim opcijama. Što se jedinica tiče, ovde važi kamen-papir-makaze princip: strelci su smrt za pešadiju, konjica lako izlazi na kraj sa strelcima, dok pešadinci (konkretno, kopljanici) najbolje kontriraju konjici. Međutim, problem kod taktičkih borbi je u tome što frejmrejt iz neobjašnjivih razloga pada na 20-30 sličica u sekundi, iako vizuelno sve izgleda dosta lošije od pomenutog Total Wara, a konfiguracija na kojoj se vrti igra je svakako iznad karakteristika navedenih u kategoriji „poželjno”. Autori obećavaju da će problem sa performansama na taktičkoj mapi biti rešen putem zakrpa, a za sada je preporuka izbegavati direktno učešće u bitkama, jer ćete zbog primetnih usporenja sigurno izgubiti više ljudstva nego što bi trebalo.

Kad smo već kod onoga što ne valja, vazalni sistem je potpuno pogrešan. Naime, jedini benefit od imanja vazala je što dobijate deset odsto njihovih prihoda, dok se na diplomatskom planu i dalje ponašaju kao potpuno nezavisne države. Ako niste u dobrim odnosima, vazal će bez ikakvih posledica iskulirati vaš poziv u rat. Generalno, diplomatija je najslabiji segment igre i prosto vrvi od raznoraznih bubica. Na primer, ako iznenada objavite rat državi A, sa kojom se država B baš ne miriše, dobićete mali plus u odnosima sa državom B, da bi zatim od njih dobili i minuščinu, jer ste, zaboga, siledžija i napali ste jadnu državu A, koja vam ništa nije skrivila. Protivnički AI je dosta pasivan (makar na podrazumevanom nivou težine) - na globalnoj mapi se često predomisli u poslednjem trenutku i odustane od napada, dok na taktičkoj mapi jurca kao muva bez glave, ostavljajući komandanta na izvol’te. Ako ćemo baš da cepidlačimo, mogli bi malo da srede i randomizovanje imena, jer će nakon Damjana i Jelisavete, srpski car i njegova grčka supruga često dobiti nekog Mikloša ili Henrika.

Postoje tri načina za pobedu. Prvi i najočigledniji je da pokorite čitavu mapu, što može da se otegne više od bindžovanja svih sezona Walking Deada, jer se KoH nosi onom „um caruje, snaga klade valja” i više nagrađuje okretanje diplomatiji i trgovini, nego upotrebu sirove snage. Drugi način je čisto ekonomski i, zapravo, predstavlja tranziciju vaše države iz mračnog srednjeg veka u humanizam i renesansu, a sastoji se u obezbeđivanju snabdevanja više desetina robnih artikala, što iz domaće proizvodnje, što iz uvoza. Na kraju ostaje diplomatski pristup, gde treba da ubedite najmanje pet svetskih sila da vas podrže u izboru za svojevrsnog vladara Evrope.

Na kraju se postavlja pitanje: da li je Sovereign punokrvni nastavak ili samo remaster originalne igre? Kako to obično biva, istina je negde između. Ne može se pobeći od činjenice da je, po nekoj gruboj proceni, osamdeset procenata igre identično originalu (naravno uz grafička rešenja koja odgovaraju današnjim standardima), dok ostatak čine sitne promene i unapređenja. Sa druge strane, prvi Knights of Honor pojavio se pre skoro dve decenije i za veliku većinu igrača ovo je potpuno nova igra. Ako ste očekivali hard-core taktičke okršaje mameluka i katafrakta, gde će vaša dovitljivost nadjačati brojnost AI protivnika, definitivno zaobiđite Knights of Honor II. Ukoliko, pak, tražite opušteniju varijantu grand strategije, koja vas neće zatrpati gomilom opcija, vredi joj pružiti priliku, uprkos nedostacima koje poseduje, i za koje se nadamo da će ubrzo biti ispravljeni.

PRETHODNI TEKST Evil West

SLEDEĆI TEKST Warhammer 40,000: Darktide