Bojan JOVANOVIĆ

1. januar 2023.

Lepo je kada naslov igre pogađa u centar. Kada znate da je nešto toliko đubre da vam se sugeriše da uopšte ne otvarate folder sa instalacijom ili pritisnete X na ikonici na svom PlayStationu. Radoznalost je, u slučaju igre Do Not Open, ubila dolepotpisanu mačku.

Početak igre je, makar, veoma interesantan. Štaviše, pri prvom pokretanju igre, pre nego što vidite menije, prikazuje se bitan uvod u priču (koji ne možete ponoviti). Naš protagonista Majk saznaje da je nasledio staru porodičnu vilu. Posle početnog oduševljenja, čovek shvati da treba da bude i malo tužan, naročito kada mu u glavi klikne da se u kući desio tragičan događaj - samoubistvo. Ali, vidite, Majk se ne slaže baš sjajno sa svojom porodicom ili bi tako trebalo da doživimo ostatak te uvodne sekvence u kome ga supruga kritikuje kako „nikad nije kod kuće i samo radi”. I onda kliknete na ’New Game’ i vidite Majka kako je pao sa vešala u podrumu. Trenutna zbunjenost je tada najmanji problem, jer sve nakon toga još veća je nebuloza.

Ovo bi trebalo da je horor avantura koja se zasniva na principima escape rooma. Kažemo „trebalo”, jer, za razliku od dobrih escape room igara, Do Not Open zagonetke daje na kašičicu, narativ sipa kao kapi za oči, a sve naznake interaktivnosti su na pauzi za burek. Tumaranje po sobama svodi se na pronalaženje ičega „klikabilnog” i onda provaljivanja šta su developeri ovde uopšte hteli od igrača. Svaka soba ima tačno dve zagonetke, ključ i jedna vrata koja vas vraćaju u glavni hodnik. Pa, tako, jedno 6-7 puta do odjavne špice. Pritom, pozadinska priča je direktno preslikana mitologija „Veštice iz Blera”. Potpuni bezobrazluk je ovo šlepanje na slavu kultnog horora, pogotovo što igra ne koristi tu priču da iole podigne kvalitet atmosfere ili narativa, koji je sveden na „gde mi je žena, gde mi je dete, otkud ovde katanac”. Sramotno i jadno.

Developeri tvrde da igra ima preko dva miliona kombinacija za svoje sobe i zaista im verujemo, samo ne mislimo da je to trebalo da saznamo i u praksi. Ozbiljno, toliko smo puta morali da ponavljamo sobe u ovoj igri da smo verovatno videli većinu mogućih kombinacija. Neke slagalice resetuju se kada napravite samo jednu grešku, a ponekad slagalice, jednostavno, ne rade, pa ostanete zaglavljeni sa lavirintom kroz koji treba proterati kuglicu koja prkosi gravitaciji i zdravom razumu. Nekoliko puta nam se desilo i da soba uopšte nema izlaz, to jest, da se ne pojave osvetljena vrata koja treba otključati. Kao da to sve nije dovoljno gluposti, igra, zapravo, ima tajni tajmer koji kuca u pozadini. Kada odluči da ste presporo rešavali neki problem ili, daleko bilo, pokušavali da čitate razbacane papiriće i istražite priču - jedna od vrata se ruše i ogromna karakondžula kreće da vas juri. Zaboravite tada na ikakvo dalje istraživanje i rešavanje slagalica, nakaza je brža od vas i tačno zna gde ste, tako da se morate ušuškati u jedan od predefinisanih budžaka. Ostaviće vas na miru, možda, ili će se opet vratiti kada ne očekujete i ne čujete, jer ništa u ovom raspadu sistema ne radi kako treba. Uvek će vas napadati kada završite sa svim zadacima u sobi, te budite spremni da ponavljate čitave sobe (i ponovno nasumične slagalice), jer se u Do Not Open gine na „dobar dan”. Ovo je definicija agonije bez kraja i većina igrača nije ni uspela da pređe igru zbog kompletne polupanosti sistema.

Igra se, inače, prelazi za nepuna dva sata, ukoliko sve vreme imate ludu sreću da se kockice sklope kako treba i RNG bude na vašoj strani. Tražiti 25 evra za ovako nešto čist je bezobrazluk. Na stranu tma bagova, očigledna nedovršenost i osnovne greške (poput glavnog menija), krađa tuđe priče i zasnivanje svega na „vrištavcima”, ako se neko stvarno prevari i plati ovo, sam je kriv. Ali, eto, barem je grafika solidna, povremeno.

Do Not Open je potpuni raspad sistema, igra koja kao da se aktivno trudi da vam stavi do znanja da ne bi trebalo da gubite vreme na nju. je, zapravo, upozorenje!