Miodrag KUZMANOVIĆ

1. januar 2023.

Stvoren da šokira i sablazni, The Callisto Protocol uspeo je da me zamori i iznervira. Ovaj klon Dead Spacea, na kom je radio deo ekipe koji je napravio originalni DS, sapliće se i tetura tamo gde treba da trči i skače. Bukvalno. Nezgrapan borbeni sistem sigurno je najveći problem ove agresivno reklamirane igre, ali nikako nije jedini. Ovo je naslov koji puca po većini šavova, osim na polju produkcije, koja je bogata i raskošna.

The Callisto Protocol je naučno-fantastični, linearni survival horror s generičkim zapletom, koji inspiraciju crpi iz System Shocka, Dead Spacea, Resident Evila i nekoliko drugih izvora, među kojima je i prstohvat „Expansea”. Sisajući njihove sokove, međutim, ne uspeva da ih obradi i stvori nešto što ima sopstveni identitet. Ruku na srce, napraviti originalnu igru na temu zaraze u svemirskoj instalaciji verovatno nije lako, čak ni kad na problem bacite desetine miliona dolara. Koliko god da ste dobri, to je mnogo puta pre vas neko uradio bolje.

Instalacija je, ovog puta, zatvor, preciznije, Black Iron Prison, smešten na Jupiterovom mesecu Kalistu. Naš junak, kargo pilot Džejkob Li, ruši se na Kalisto kad na njegov brod upadnu misteriozni napadači, pa sa preživelom „teroristkinjom”, koju igra ona mala mutava Japanka iz „Boysa”, biva sproveden u kazamat. Pre nego što je dovršio tiradu o nesporazumu i svojim pravima, Džejkoba šišaju do glave, taguju i pakuju u ćeliju.

Black Iron Prison, privatni zatvor sredine XXIV veka, institucija je renomea Butcher Baya u kom je Ridik proveo svoje najbolje dane. B.I.P. je ujedno i mesto u kom transhumanistički kult sa Zemlje sprovodi eksperimente sa vanzemaljskim larvama koje izazivaju nekontrolisane mutacije, što dovodi do opšteg raspada sistema svega nekoliko sati nakon inkarceracije našeg junaka. Dok oko njega gori enterijer, a leševi bez udova leže razbacani, Dž će, zbunjen i naoružan metalnom šipkom, pobeći iz ćelije, rešen da preživi i nekako se dokopa broda za evakuaciju.

Dalji tok radnje je u potpunosti linearan i predvidiv. Uz pomoć saveznika koji, takođe, žele da uteknu od zaraze, mutanata i patrolnih robota, Džejkob će deset do dvanaest sati hodati po mukama. Svaki plan za bekstvo će se završiti krahom, često bukvalnim, kada se različite konstrukcije budu rušile pod njegovim nogama, usmeravajući progres koji štriklira sve generičke scenske kućice. Čekaju vas deonice kroz ambulantu, kanalizaciju, inženjerska postrojenja, staru koloniju itd. Ako ste iole iskusan igrač, koji ispod pojasa ima puno ovakvih igara, već posle sat-dva moći ćete da trasirate kompletnu putanju igre i da s velikom verovatnoćom pogodite kraj. Mene igra nije uspela da iznenadi bukvalno ni u jednom segmentu, ako ne računam iritantne džamp skerove kojih je puna do pucanja.

Šta da radite kad znate da po kvalitetu akcije ne možete parirati Dead Spaceu, po osećaju ranjivosti Alien: Isolationu, po opštoj atmosferi vanzemaljske biološke strave System Shocku 2? Možete probati da šokirate publiku i tu ideju je ekipa iz studija Striking Distance prigrlila rukama, nogama, pipcima i papcima. Ključni element vizuelnog identiteta igre jesu mini-animacije vaše pogibije, koje se takmiče jedna s drugom po zapremini krvi i creva, broju otkinutih ruku i intenzitetu vrištanja dok vam kopaju oči. Svaki put kad zaginete, bićete prisiljeni da gledate scenu u kojoj vas mob, mini-boss ili boss čereči na jedan od tuceta načina, među kojima ima i maštovitih, poput bukvalnog ulubljivanja glave u korenu nosa. Naglašavam „prisiljeni”, pošto nisam našao mogućnost da preskočim ili prekinem te scene u verziji igre za PlayStation 5.

S obzirom na to da je igra teška kao crna zemlja, ginućete stalno, nekada i po desetinu puta na jednoj sceni i svaki put ćete morati da gledate vinjetu u kojoj urlajući umirete. Čoveče božji, koliko to zamara... Te scene, blago šokantne na početku, ubrzo počinju da stvaraju kontraefekat, profanišući kompletan doživljaj igre. Callisto, praktično, nije survival horror, to je pornografija nasilja, retardirana na isti način kao slasher filmovi tipa „Testere” i njenih nastavaka.

S mehaničke strane, igra na prvi pogled izgleda kao verna kopija Dead Spacea - pogled preko ramena, ograničeno vidno polje, inertno kretanje itd. DS nije imao problem sa činjenicom da junak manevriše kao tanker pun nafte, jer ste se borili daljinski, dok ćete ovde tokom većeg dela igre morati da se mlatite hladnim oružjem. Koristeći nekakav fensi, nadogradivi SF pendrek, vitlaćete kao pomahnitali i tući se sa izuzetno otpornim protivnicima. Svaki zamah vas pomera unapred, tako da ćete se u borbi uvek dislocirati, čak i ako ne koristite skakanje u stranu radi izbegavanja udaraca. Fajt s jednim protivnikom na srednjem nivou težine zeznuta je rabota zbog inercije i sporih zamaha, ali kad vas zaskoče dva ili više, očekuje vas pakao. Em nećete biti u stanju da vidite ko vam dolazi sa strane zbog kamere koja ograničava periferno vidno polje, em mutanti neće čekati da završite sa prethodnim da bi oni došli na red. Kilava frustracija, to vam je melee borba u The Callisto Protocolu.

Srećom, u igri postoji i balistička alternativa. Tokom igre ćete nalaziti municiju i planove za novo oružje, koje ćete štampati i nadograđivati uz pomoć 3D printera koji funkcionišu kao workbench u svakoj sličnoj igri. U igri imate dva različita pištolja, dve sačmare i jednu automatsku pušku - svima je zajedničko to što su bedni i slabi u osnovnoj verziji, pre apliciranja jednog ili više upgrade modula. Kako igra bude napredovala, sve manje ćete se oslanjati na vaspitnu palicu, a sve više na vatreno oružje, mada ćete u ključnim boss fajtovima biti prisiljeni na borbu pendrekom. Ako ste aktivno izbegavali da naučite tajming dodžovanja i udaraca, imaćete ogromnih problema.

Sve igre ovakvog tipa zavise od atmosfere, koja se gradi na dva osnovna načina - podizanjem tenzije i pripovedanjem, često u formi audio-logova. The Callisto Protocol, nažalost, pada na oba ispita. Tenzija se ovde gradi ISKLJUČIVO uz pomoć jump scare taktike, koja se toliko forsira da ćete u jednom momentu početi da se smejete od muke i krindža. Svaka pojava mutanata vezana je za njihovo izletanje iz ventilacije ili nekog drugog otvora. Oni kažu BU, a vi bi trebalo da se user... ustreptalo štrecnete, i tako deset do dvanaest sati. O ljudi, o Srbi, šarajte malo! Audio-logovi, u teoriji, spuštaju loptu i daju dodatni, personalizovani začin pripovedanju. Setite se samo koliko je System Shock 2 imao koristi od ekspertski napisanih i još bolje glasovno odglumljenih logova. U slučaju Callisto Protocola, ti logovi se, mahom, svode na zapomaganje tokom poslednjih trenutaka raznovrsnih, za širu priču nebitnih NPC-a. Ima i izuzetaka, ali ti izuzeci su podjednako nezanimljivi.

Kao jedna od poslednjih visokoprofilnih igara u 2022. godini, The Callisto Protocol je udario u zid visokih očekivanja, ali ga nije probio, već se razmrljao kao balega koju je pregazio tenk. Jedina stvar u kojoj su autori ostvarili predlansirna obećanja jesu creva i otkinuti udovi, ali čak ni to nisu mogli da izvedu bez kontroverzi. Nedelju dana pre izlaska igre, nagovestili su da će dodatnih dvadesetak animacija tog tipa biti dostupno posle Nove godine, ali samo onima koji kupe sezonsku propusnicu.

To, nažalost, nije sve. Igra ima cliffhanger u rangu System Shocka 2, a priča će se, pretpostavljam, nastaviti u nekom DLC-u koji se plaća. Eto još jednog razloga da platite trideset evra, pošto ste već pljucnuli čitavih šezdeset za osnovnu igru. Ta cena je sumanuta, jer igra, za sada, ne nudi nikakav sadržaj nakon kompletiranja priče - nema čak ni game+ režima koji je apsolutni standard za ovakav tip igara. Kao finalna uvreda, tu je Denuvo DRM, koji izaziva zapinjanje i štucanje u PC verziji - kažu da je problem ublažen poslednjim patchom, ali nije u potpunosti otklonjen. Ja sam, poučen iskustvom sa Resident Evil Village, tražio review verziju za PlayStation 5 i spasao se makar tog nerviranja. The Callisto Protocol je, dakle, čabarkapa koju ne preporučujem nikome, čak ni po akcijskoj ceni koja će neumitno uslediti nakon lansirnog debakla.