Miodrag KUZMANOVIĆ

1. januar 2023.

Scenom multiplayer igara već dugo dominiraju battle royale naslovi, mada u poslednje vreme extraction shooteri grabe sve veći komad pucačke pite. Iako obe kategorije mogu da se iskuse u kooperativnom režimu igranja u manjim grupama protiv drugih grupa, postoje igrači co-opa koji su alergični na PvP komponentu i vole da pucaju samo u AI. Left4Dead je, bez dileme, istorijski najznačajniji predstavnik ovog plemenitog pravca, ali ni dva nastavka Vermintidea nipošto nisu za bacanje.

Švedski developer Fatshark, koji potpisuje rečene Vermintajde, upravo je publikovao svoj najambiciozniji naslov. Warhammer 40.000: Darktide je co-op pucačina koja pravi tranziciju iz osnovnog Warhammera u Warhammer 40K, bacajući veći akcenat na borbu sa distance. Koncept četvoro nevoljnika protiv masovnih hordi suštinski je neizmenjen, ali ga veći izbor borbenih opcija, što kroz klase, što kroz arsenal, čini atraktivnijim.

Umesto skavena, na nišanu su sledbenici Nurglea, haos-božanstva specijalizovanog za bolesti, kontaminirane telesne izlučevine i truležna tkiva koja proizvode nezdrave mljackave zvuke u dodiru sa chainswordom ili bolterskim projektilima. Premisa igre, međutim, ono je što podiže obrve u stav mirno - umesto marinaca nekog krvavog i slavnog reda, igrate kao osuđenik na smrt, kom je data šansa za iskupljenje u kaznenom bataljonu Astra Militaruma (imperijalna garda). Kao sovjetskog štrafnjika iz one sjajne ruske serije („Štrafbat”, 2004), arogantni komesari, podobni oficiri i nabeđeni techpriestovi teraće vas da vadite kestenje iz vatre u samoubilačkim misijama.

Sve to daje zanimljiv šlagvort univerzumu Warhammera 40.000, koji tradicionalno posmatramo kroz vizuru zilota i vatrenih fanatika koji se utrkuju ko će slavnije poginuti. Ovde ima i toga, ali ima i zajedljivih komentara protiv Staljina i komunističke partije, pardon, protiv imperatora i kompletnog represivnog sistema koji vas je doveo u tu situaciju. To ćete iskusiti kroz nasumične dijaloge i komentarisanje svojih saboraca, koji su odlično napisani i još bolje glasovno odglumljeni. Kao šampion lupetanja izdvaja se psyker, koji je uveren da je sve to samo san i da ste i vi i horde nurglita plod njegove mašte. Karakter svog avatara možete podesiti u bogatom upitniku prilikom kreacije, što će se odraziti na neke rečenice. Na primer, moj veteran sharpshooter pri aktiviranju borbene specijalke često kroz zube promrsi „This is for Cadia”, jer sam ga profilisao tako da je poreklom sa te slavne, uništene planete, koja je imala nesreću da egzistira pored Oka terora. Ljudi koji se lože na Warhammer 40K kikotaće se kao ludi psykeri od literarnih slasti igre.

Umesto kampanje, Darktide nudi tuce pojedinačnih misija, koje možete da igrate redom kojim poželite, ukoliko imate dovoljno nabudženog junaka. Svaka misija, ako se bira pojedinačno, ima stepen težine, od kojih će neki biti nepremostivi za likove koji su tek krenuli s igranjem. Najveći procenat igrača će, stoga, birati nasumični matchmaking, u okviru kog možete da podesite željenu težinu, ali ćete biti bačeni na random mapu s ljudima koji su trenutno u sistemu. Ako nemate pouzdanu ekipu prijatelja s kojom igrate, ovo će vam biti, praktično, jedini modalitet za igranje Darktidea. Od stepena težine zavisiće oštećenja koja trpite, brojnost hordi i frekvencija spawnovanja elitnih protivnika, što je standard za sve igre ovog tipa.

Okruženje Tertiuma, imperijalnog hive-grada, glavna je vizuelna zvezda igre. Većina mapa su klaustrofobična industrijska postrojenja, duboki nivoi gradske infrastrukture ili ekvivalentni tehno-užasi u mračnim metalnim crevima gigantskog megalopolisa, mada ima i povremenih izleta na ultrazagađenu površinu. Mape su vrlo prostrane, uz povremene tranzicije liftom koje maskiraju učitavanje i toliko su nakarikane detaljima da bi mogle da posluže kao kulise za snimanje Amazonove serije „WH40K” sa Henrijem Kavilom, koja je nedavno najavljena. Vizuelni kvalitet, nažalost, ima i cenu koju ćete morati da platite u hardveru, ali o tome malo kasnije.

U igri postoje četiri klase - psyker, veteran sharpshooter, zealot preacher i ogryn. Svaka ima svoje specifičnosti, specijalnosti, jedinstveni arsenal i osnovnu ulogu u timu. Na primer, masivni ogryn, predstavnik jedne od mnogih abhuman rasa koje inkvizicija toleriše, idealan je tenk, jer može da nosi štit. Sharpshooter, klasa s kojom sam najviše igrao, klasičan je daljinski support, idealan za snajpovanje elitnih protivnika. Psyker je, praktično, čarobnjak, a zealot melee mrvilac koji udara jače kako mu se linija zdravlja smanjuje. Nažalost, nisu sve klase podjednako zanimljive, niti udobne za igranje. Veteran sharpshooter će, primera radi, stalno imati problem s uletanjem melee kolega u liniju vatre. Friendly fire ne postoji, te niko nije motivisan da se sklanja od vaših rafala. Ako u ekipi imate ogryna, taj problem će biti veći, proporcionalno obimu njegove masivne telesine.

Pored healtha, svi likovi imaju toughness metar, koji funkcioniše kao samoregenerišući štit, ali samo kad se nalazite u blizini članova svog tima. Ovo je zgodan način naglašavanja igračima da se soliranje i odvajanje od grupe ne isplati. Pored veće ranjivosti u tehničkom smislu, soleri su podložni i onesposobljavanju od strane haos-pasa ili trappera - da biste ponovo stali na svoje noge, biće vam potreba pomoć drugog igrača. Na prva dva nivoa težine, ova pravila su pomalo rastegljiva, dozvoljavajući ispade i povremene hrabre solo-avanture, ali već na trojci ili višim nivoima, skupo plaćanje glupiranja postaje pravilo.

Sve misije su, bez izuzetka, totalno linearne i ispresecane podzadacima koji služe kao okidač za horde protivnika. Ti ciljevi se često svode na aktiviranje neke mašinerije koja otvara prolaz za dalje, mada šablon osvežava nekoliko misija s drugačijim zadacima, od asasinacije nekog bossa do skeniranja terena. AI režisera koji randomizuje pojavu protivnika realno ćete osetiti tek na višim nivoima težine, ali njih možete igrati samo ako imate proverenu ekipu koja komunicira glasom. To je osnovni problem s igrom - ako vam fali motivisano društvo, sve će vam brzo dosaditi, jer sa randomsima nećete moći da kompletirate teže misije. Ili ćete ih završavati svaki peti put, uz dosta muke i mnogo sreće. A ta težina je jedini motivator, jer igra, bar za sada, nema nikakav endgame. Dakle, kad s jednim ili više likova dođete do tridesetog nivoa, što će se desiti za nekoliko desetina sati, neumitno ćete zapasti u apatiju i bataliti igru.

Svaka misija vam donosi XP, keš i resurse za nadogradnju opreme, koja je veoma rudimentarna. Nove pucaljke i sečiva ne skupljate kao loot u misijama, već ih kupujete od vendora, mada povremeno dobijete ponešto besplatno na kraju uspešne misije. Pored daljinskog i melee oružja, imate i tri slota za trinkete, u smislu opreme, koja utiče na borbene karakteristike lika. Delovi uniforme i oklopa čista su kozmetika, koju, takođe, kupujete kod vendora, ali i otključavate kompletiranjem mini-ačivmenata u igri. Postoje i skinovi koji se prodaju za pravi novac, a koji ne utiču na gejmplej. U interfejsu igre postoje placeholderi za crafting, koji će biti aktiviran u nekom sledećem peču.

Warhammer 40,000: Darktide nosi skiptar trenutno najzahtevnije PC igre, sposobne da vam istopi računar ako ray-tracing i druga grafička podešavanja odvrnete na neku ozbiljnu vrednost. Osim grafike, biće vam potreban i jak procesor - ovo je jedna od retkih igara koja eksplicitno preporučuje Intelov i7 devete ili više generacije za optimalno uživanje. Ja još uvek furam i7 četvrte generacije (Haswell), jer čekam da se Intel smiluje i napravi ljudski CPU, te sam sve morao da obaram na medium uz gašenje ray-tracinga da bih imao zadovoljavajuću frejmažu na GeForce 3080 u 1440p. Sumanuto, ali istinito - na mašini na kojoj Warzone 2.0 naprosto leti na max podešavanjima, Darktide se vuče kao pretučeno crevo. Igri definitivno treba još MNOGO optimizacijskih pasova, te imajte to u vidu ako se odlučite za kupovinu. Boljoj sudbini igre na srednje i duže staze pomogao bi i suvisli endgame u stilu raidova koji postoje u Destinyju, ali za tako nešto ne treba zadržavati dah.