Dragan KOSOVAC

1. avgust 2022.

Na prvi pogled, koncept Worldslayera pravi zazubice. Nastavak solidne SF priče originalnih Outridersa (u prodaji od aprila prošle godine), novo oružje, nova oprema, novi režimi, novi protivnici, nove mape i još nivoa, što težinskih, što onih za razvoj likova. To sve, kombinovano sa zaraznim gameplayom osnovne igre, kod fanova je izazivalo vizije novih dugotrajnih sesija timskog prepucavanja sa agresivnim stanovnicima planete Enoch.

Nažalost, praksa je, avaj, gotovo tragična. Naime, nakon nešto više od tri sata igre, bićete suočeni sa tužnom istinom da je nova kampanja, efektivno, gotova. Da li će vam se svideti njeni nihilistički i ultramračni segmenti zavisi od ličnog afiniteta, ali činjenica je da su u studiju People Can Fly ovaj put odlučili da su nada i optimizam za kilavce. Sem toga, pri radu na ovom dodatku, narativne ambicije autora bile su postavljene na daleko nižu lestvicu, nego kod originala. Nakon prvobitnog narativnog segmenta, koji se sastoji od pet velikih, lepih, ali linearnih mapa, suočeni ste sa novim „endgameom” ove igre, a to je cunjanje po Paxovskom tajnom gradu Tarya Gratar. Radi se o mapetini sastavljenoj od trinaest borbenih i šest konektivnih zona, a na vama je da odlučite koje od opcionih zona želite da posetite. Svaki od opcionih bossova garantuje drop za određeni slot opreme (iako većina bossova, uključujući i poslednjeg, efektivno predstavlja isti fajt). Tokom prolaska kroz Taryu Grtatar, dobićete nekoliko dodatnih fragmenata priče koji su više novi cliffhanger, nego konkretni odgovori na postojeća pitanja. Tada, nakon nekih pet sati igre, počinjete da se pitate ko ovde koga zeza (samo ne „zeza”, nego nešto grublje i tačnije).

Od vas se, zatim, očekuje da provedete više stotina sati podižući svoj apocalypse tier (pandan challenge tieru iz originala koji garantuje bolju opremu) do četrdesetog nivoa i ascension level (garantuje otključavanje pasivnih bonusa) do impresivnog 200. nivoa, kada ćete svih 20 novih perkova moći da podignete na deseti stepen. Tokom prvih 20 ascension nivoa, dobićete i pet poena za svoje Pax veštine, novog mini-drveta za dodatno profilisanje vaše klase. Ipak, najveća novost i porast snage vašeg lika biće posledica sakupljanja takozvane apocalyptic opreme, novog modifikatora za epic i legendary predmete, koji pored klasična dva slota za modove, dodaje i novi, treći, apocalyptic mod (koji ne može da se menja).

Worldslayer ima nekoliko velikih problema, kao što je sramotno visoka cena od 40 evra (za nešto što vredi, u najboljem slučaju, desetak). Ipak, alfa i omega muke sa ovom igrom je njen ogavan netcode koji, evo, nakon petnaest meseci i dalje predstavlja takvo đubre, da je zaista upitno da li iko i dalje ima imalo dobre volje za ovaj naslov. Sve je super dok igrate solo, ali Outriders bi trebalo da se igra kooperativno, u tročlanim borbenim odredima. Nažalost, povezivanje tri čoveka u igru predstavlja specijalnu vrstu psihološkog mučenja, jer uvek neko laguje ili mu se ne registruju killovi i procovi, što dovodi do generalnog osećaja nemoći, beskorisnosti i opšteg besmisla, usled činjenice da trošite svoje vreme na ovakvu igru. Nesmotrena želja da nakon kampanje polako krenete da podižete apocalypse tier do 40. nivoa brzo pada u vodu. Nakon dodatnih pet-šest sati, koliko je potrebno da se (bez exploitova) sa 15. tiera dođe na 16, počinjete da dovodite u pitanje mentalno zdravlje nekoga ko bi zaista krenuo da gusla danima i nedeljama istih 13 mapa u krug i bez prestanka.

Autor ovih redova bio je spreman da nakon prvih desetak sati igranja baci peškir i deinstalira ovu igru, vičući „Woo-hoo! 100 slobodnih gigabajta!” Avaj, želja da se igra sa drugarima učinila je svoje i Worldslayerovanje se nastavilo još koju nedelju, potpomognuto činjenicom da je multiplayer postao igriviji kada je, nekih desetak dana po pokretanju ekspanzije, više od 80 odsto igrača batalilo ovaj naslov i rasteretilo matchmaking servere.