Miodrag KUZMANOVIĆ

1. avgust 2022.

Ne znam kada smo poslednji put imali nešto ovako simpatično na poziciji igre meseca. Nindža kornjače iz prošlog broja su perfektna retro igra, ali Hamato Joši, Oroku Saki i ekipa gude po drugoj vrsti struna. Sviruckaju po žicama nostalgije i bezbrižne mladosti u poslednjim decenijama prošlog veka, dok Stray cinculira po receptorima za umiljatost. Ako niste znali, redakcija „Sveta kompjutera” je mačkarska redakcija, prepuna fanova malih četvoronožnih ubica, od kojih je najveći naš glavni urednik. Debata o naslovnoj strani avgustovskog broja je, pogađate, bila prilično kratka.

No, razlog za stavljanje ove igre u prvi plan nije puko mačkoljublje. Stray je, pre svega, wholesome igra prepuna okidača za ljudske emocije nevezane za mačke, kojima mačka služi kao nemi izražajni faktor. Ne znam šta bi bio srpski ekvivalent prideva „wholesome”. Simpatičan? Mio? Drag? Miodrag? Dobro je, napustiću sahranu saaam (otima se, upasuje košulju i podiže šešir sa patosa...).

Stray je akciona avantura sa platformskim elementima, relativno jednostavnim zagonetkama i melahnoličnom SF pričom, pogodnom za sve uzraste. Okruženje igre je postapokaliptično, ali je pošteđeno uobičajenih užasa koji prate taj sadržajni prefiks. U igri nema lobanja, nema izraženog nasilja, nema čak ni klasičnih osušenih kostura na trulom nameštaju koji svedoče o padu civilizacije. Ovo je izuzetno značajno, jer će svako dete koje imate u kući želeti da vas gleda kako igrate. Mislim, vodite mačku koju prati mali lebdeći robot - zov tog koncepta i društvanceta jači je od svakog „pusti tatu da radi” ili „vreme je za spavanje/pranje zuba/čitanje lektire”. Govorim vam iz neposrednog iskustva. Čak je i dužina igre, koju će i temeljni igrač savladati za nekih pet do maksimalno šest sati, prilagođena pažnji malih humanoida. Vodite računa samo o jednoj stvari - ima ono što se zove bitter hepiend, koji će sasvim sigurno rasplakati emotivniju decu.

Glavni junak Lutalice jeste mačka koja živi srećan mačji život u svom malom čoporu usred masivnog, napuštenog industrijskog postrojenja. Prenapregnuti beton, zarđale cevi i korov svedoče o boljim danima civilizacije kojoj je to sve nekada služilo, ali vi, s obzirom na to da ste mačka, niste svesni nikakvih dubljih implikacija ni istorije. Tokom jednog običnog popodnevnog bauljanja, komad cevi se lomi usred vašeg doskoka i vi nestajete u dubinama betonskog kanjona. Jedan život i jedna nesvest manje, budite se ispred kapije davno zaboravljenog grada. Mic po mic, odnosno, mac po mac, šunjate se unutra i vaša avantura proper počinje.

Nakon inicijalnih peripetija vezanih za snalaženje na raspadajućim ulicama i bekstva od agresivnih stvorenja koja, evidentno, žele da se oslade vašom mačjom dlakom, dolazite u dodir s lebdećim robotom koji pati od amnezije. Malac, s oznakom B-12, samo zna da želi da nekako izađe iz zatvorenog grada, što tada postaje i vaša misija. Robotić će postati vaš interfejs za kontakt sa spoljnim svetom, repozitorijum za inventar, alatka za hakovanje elektronskih brava i vaša svest koju projektujete u svet. Vi niste mačka koja govori ili ima neke druge aspiracije, već četvoronožno sredstvo za odmotavanje pripovedanja, čiji je B-12 „motor” tokom najvećeg dela igre. Tokom igre, pored aktivnosti vezane za pokušaj bekstva, pomagaćete mu da povrati sećanja nalaženjem holo-fragmenata, koji su često zavučeni van osnovnih staza. Njegova priča je ono što opštu storiju igre čini „čovekolikom”, ali svako dalje obrazlaganje bi uletelo u domen spoilera, te stoga stajem dok sam još na bezbednom terenu.

Umesto ljudi, koje je u vremenima kojih se sećaju još samo baze podataka odnela nekakva bolest, u gradu žive dvonožni roboti, nekadašnje sluge čoveka, koji su postepeno formirali sopstvenu civilizaciju kad su gazde nestale. To, realno, i nije neka civilizacija, jer su gradske celine pogodne za život fizički odvojene jedne od drugih, usled prisustva parazitskih organizama koji proždiru sve pred sobom. Ti mali mutanti takođe su proizvod evolucije i vuku poreklo od bakterije dizajnirane da eliminiše đubre. U međuvremenu su razvili ukus za meso i metal, ali su ekstremno ranjivi na ultraljubičasto zračenje, što je faktor koji ćete koristiti tokom bežanije kad se dokopate odgovarajuće lampe.

Vaša misija u bezimenom gradu, u principu, je linearna, ali je koncipirana kao niz quest čvorišta koja nude slobodu, povezanih kraćim, akcionim deonicama gde te slobode nema. U svakom čvorištu imaćete priliku da razgovarate i pomažete antropomorfnim robotima koji imaju sasvim ljudske probleme. Questovi koje ćete rešavati najčešće se svode na potragu za nekim ili nečim; pored obaveznih, koji odmotavaju priču, ima i puno opcionih, namenjenih igračima koji iz okruženja žele da iščeprkaju svaki molekul lorea i zarade što više ačivmenata.

U scenariju Straya lako se mogu prepoznati motivi filma „Loganov beg” (1976), od žitelja koji su uvereni da je bekstvo iz grada nemoguće i besmisleno, jer napolju nema ničega, preko opresivnog sistema koji obezbeđuje da to, ipak, nikome ne padne na pamet, do ilegalne organizacije entuzijasta kojoj je to, i pored svega, palo na pamet. Predstavnici tih „outsidera” biće vaša veza sa slobodom kojoj težite vi i B-12, vaš nezamenjivi robotski pratilac. S estetske strane, grad nije hi-tech distopija iz neke posebno daleke budućnosti, već deluje kao predgrađe ili favela iz ranog XXI veka, prepuna neonskih reklama, ponekog holograma i zapuštenih ulica načičkanih malim lokalima. Kad vide „cyberpunk” u propratnim marketinškim rečenicama koje opisuju igru, mnogi verovatno prave nesvesne paralele sa Cyberpunkom 2077. Kratko rečeno, Stray nema nikakve, ni sistemske, ni pripovedačke, ni mehaničke veze s tim mamutskim RPG-om iz Poljske.

S obzirom na to da ste mačka, i to perfektno animirana mačka, navigacija nivoima ravnomerno ide u visinu i u širinu. Skakanje po simsu, spoljnim jedinicama klima-uređaja, lusterima, policama i inim vertikalnostima izvedeno je prilično elegantno. Svaki mogući skok predstavljen je promptom tastera za skok - ako na određenu površinu nije moguće doskočiti, prompta neće biti. U pojedinim situacijama skokove je moguće povezati, što možete koristiti u deonicama kad bežite od parazita. Grad je pun tajnih prolaza i mesta na koja samo mačka može da se zavuče, što ćete obilato koristiti u kasnijem toku priče, kada će vam šunjanje biti imperativ.

Najbolja strana Straya jeste doziranost svih elemenata igre. Ovde ničeg nema previše, nijedan vid gejmpleja nije apsolutno dominantan, već se sistemi rotiraju pre nego što dobiju šansu da vam dosade. Questovanje u širokim gradskim deonicama obično biva presečeno nekom brzom, linearnom sekvencom u kojoj bežite od parazita ili ih ubijate specijalnom lampom. Ipak, ove „pucačke” deonice su kratke i bivaju gotove pre nego što pomislite da se od Krindžera možete transformisati u Betlketa. U kasnijem toku igre, akcija postaje sporija, a stealth preuzima primat do kraja igre, koji je istovremeno očekivan i neočekivan. Stray ima samo jedan kraj, bez obzira na broj opcionih questova koje odradite ili memorijskih segmenata za B-12 koje uspete da pronađete.

S obzirom na trud koji je uložen u izgradnju bogatog i živopisnog sveta, pomalo čudi činjenica da je Stray toliko kratka igra. Meni je trebalo manje od pet sati da je kompletiram, uz praćenje glavne priče i angažovanje na bar 50 odsto opcionih questova - da sam hteo da vidim baš sve, kontam da bi potrošio još sat, najviše sat i po. Ovo kratko, ali slatko zadovoljstvo košta 27 evra, što je u principu OK, s obzirom na kvalitet ponuđenog sadržaja. Za vlasnike PlayStationa koji su pretplaćeni na PS Plus Extra ili PS Plus Premium tier, igra je od prvog dana besplatna (više o tim Sony novitetima pročitajte u ovom broju). U suštini, nemam nikakvih zamerki na priču, pošteđenu razvlačenja i ubacivanja bespotrebnog fillera - Stray je igra koja poštuje vaše vreme i ne pravi nijedan suvišan pokret. Baš kao prava mačka.

PRETHODNI TEKST Serious Fun Football

SLEDEĆI TEKST F1 22