Aleksandar ĐURIĆ

1. jul 2022.

Svake godine, na tržištu tradicionalnih avantura sa „usmeri & klikni” izvođenjem, pojavi se makar jedan ili dva naslova koji nas kvalitativno podsete na zlatne godine žanra. Diskutabilno je da li je išta od toga baš na nivou jednog Grim Fandanga ili Longest Journeya, ali svakako da niču avanture koje su više nego vredne našeg vremena, poput Unavowed, Whispers of a Machine i Röki. Ovogodišnji „case in point” - Voodoo Detective.

Kao svaki noar koji drži do sebe, i Voodoo Detective počinje ulaskom (fatalne?) žene u kancelariju ciničnog i flegmatičnog privatnog detektiva, poput onih žanrovskih ikona koje su tumačili Robert Mičam i Hamfri Bogart. Potencijalna femme fatale odnedavno ima amneziju, ali je sigurna u to da se, zapravo, ne zove Meri i nije supruga bogatog preduzetnika, uprkos tvrdnjama ljudi u njenom životu („Vertigo”, anyone?). Na supercool detektivu je da upotrebi svoje poznavanje vudu magije kako bi otpetljao niti zagonetne zamene identiteta.

Ova komedija sa ljubavlju rabi žanrovske temelje koje znamo i volimo. Voodoo Detective nije baš potpuno neozbiljna parodija na noar, ali očekujte dosta uspelog humora u jedinici vremena. Recimo, junak priče se zove Voodoo, a preziva Detective, a u njegovim domišljatim doskočicama i punovima, izraženim u deadpan maniru, pošteno smo uživali. Slično važi i za ostale, šarmantne likove. Konzistentno je održan zabavan nivo prizemnije i blesave komedije, čiji autori definitivno nisu ciljali na probijanje rekorda za najprefinjeniji humor u nekoj priči.

Što se dramskog aspekta tiče, vidan je napor da se priča, u duhu noara, obogati dozom poetične melanholije, kao i da se progovori o nekim ozbiljnijim temama. U prvom redu, to je osuda komodifikacije jedne kulture od strane prljavih kapitalista. Tako je pomenuti Merin suprug belac, Englez, koji na afričkom ostrvu Zo Wanga (poprištu događaja) na silu otkupljuje zemlju i lokale stanovnika i pretvara ih u uniformne lance prodavnica sa „afričkim” motivima, koji mame turiste, ali sa afričkom kulturom, zapravo, imaju tek površne veze.

Ova kritika sprovedena je dosledno, mada se upravo dramskom aspektu mogu uputiti najkrupnije zamerke za Voodoo Detectivea. Kad su već odlučili da igraju i na tu kartu, pisci su morali još više da porade na ubedljivosti romantičnog odnosa na relaciji Vudu Detektiv-Meri, opštoj logici priče koja je često nepostojeća, kao i na (šturom) prikazu afričke zajednice u raljama Engleza i dva Amerikanca, 30-ih godina prošlog veka. Navedeno nije masivan problem, ali jeste glavno objašnjenje za nešto nižu ocenu.

Sa audio-vizuelne strane, Voodoo Detective je, u proseku, vrlo dobar, na momente i impresivan, a stvara utisak retko raskošne produkcije za jednu savremenu ortodoksnu avanturu. Može se reći da je svaki drugi (ručno crtani) kadar kao lepa slika i dostojan desktop-wallpapera. Glasovna gluma za sve glavnije likove veoma je uverljiva (pogotovu ističemo umirujući bas Detektiva), ali se kod sporednih likova primećuje blagi pad u kvalitetu glume. Muzika je odlična, a kako i ne bi bila kad ju je radio Piter MekKonel, čovek zaslužan za sjajni Grim Fandango saundtrek. Takođe, ključni tvorci ove igre su debitanti Erik Fulton i Erik Akermen.

Konačno, reč-dve i o samim zagonetkama. Voodoo Detective je nesumnjivo dobro dizajnirana avantura, čiji autori su pazili i na najmanje sitnice kako bi igranje bilo što udobnije. Ciljali su na pristupačnu težinu i stvorili mozgalice koje, iako nisu trivijalne, ipak neće zahtevati baš mnogo mozganja, što ne znači da ih nije zabavno rešavati (naprotiv). Sama vudu magija mogla je da bude kreativnije inkorporirana u rešavanje zagonetki, budući da je svedena na kombinovanje predmeta kako biste aktivirali, u datom trenutku jedinu moguću, vudu magiju.

Kako god, uprkos izvesnom prostoru za napredak, nadamo se novim pustolovinama Vudu Detektiva, a naročito jer se do kraja igre on iskristališe kao originalan i harizmatičan junak, vredan dugotrajnijeg serijala.