Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jul 2022.

Legendarni film Pola Verhovena iz 1997. godine odavno je zasenio slavni roman (R. Hajnlajn, 1959), na čijim motivima je zasnovan, ali je ujedno postavio toliko visok prag kvaliteta da je potpuno zacementirao budućnost franšize „Starship Troopers”. Nijedan od brojnih filmskih nastavaka, mahom niskobudžetnih, nije uspeo da se otrgne od „straight to VHS” sindroma. Čak je i TV serija, „Roughnecks: Starship Troopers Chronicles”, koju je producirao sâm Verhoven, potonula nakon jedne sezone, iako su neki verovali da će ponoviti uspeh filmsko-serijskog komboa „Zvezdana kapija”.

Ni igre nisu prošle ništa slavnije. Starship Troopers: Terran Ascendancy (2000, RTS) i Starship Troopers (2005, FPS) došli su, prošli i ostavili plitak komercijalni trag. Jedino objašnjenje koje mi pada na pamet jeste da mali broj ljudi želi da ima išta s eksplicitno prikazanim bubama - ne samo što ne žele da se bore protiv njih, već ne žele ni da ih gledaju. Toga sam postao svestan tokom slavnih WoW dana i raida na Ahn’qiraj, gde su čak i muškarci komentarisali kako se ježe od realno dočaranih insekata, a pogotovo zvuka krckanja hitinske kutikule.

Četvrt veka nakon prvog filma, Slitherine (izdavač) i The Aristocrats (developer) tržištu nude Starship Troopers: Terran Command. U pitanju je klasična real-time strategija kakve se više ne prave, zasnovana na filmu koji je ostao u lepom sećanju, ali je možda previše mator da bi ga znao svaki milenijalac. Igra ima linearnu single-player kampanju, koja se sastoji od devetnaest misija, nema multiplayer, skirmish, niti bilo koji drugi oblik postkampanjskog angažmana. Traje desetak sati, košta 25 evra, izgleda vrlo lepo, relativno sposobno je skockana, ali nema ambiciju koja seže dalje od kratkotrajne zabave jednog prelaza.

Osim tutorijala na Klendathuu, kompletna kampanja smeštena je na Kwalashu, rudarsko-topioničarsku planetu koju su pametne bube spoznale kao ključni segment vojno-industrijskog kompleksa federacije. U kampanji ćete se truditi da ih istrebite, postepeno postajući svesni razmere problema i nivoa inteligencije kolektiva insekata. U misijama imamo minimalnu dozu logistike u vidu izgradnje baze, a skupljanje resursa ne postoji u klasičnom smislu. U igri nećete vaditi minerale, niti gas, jer jedinice ne trenirate u lokalu, već dopremate iz flote koja čuči u orbiti. Broj aktivnih trupa na terenu ograničen je nivoom podrške, koji u nekim misijama možete povećavati zarobljavanjem radio-stanica i specijalnih kontejnera s municijom. To ćete raditi organski, vodeći trupe krajolikom u pokušaju da eliminišete kolonije iz kojih izviru. Ovo je igra koja akcenat baca na akciju, odnosno, na taktiku, dok je logistika potpuno sekundarna.

Dobar deo misija ima defanzivan karakter, što igra na snagu mitologije, pre svega, legendarne filmske scene s odbranom Whiskeyoutposta na planeti P. Neće vam faliti epskih momenata i zadovoljštine koju pruža inteligentno projektovana odbrana o koju se juriši buba rasprskavaju kao talasi o hridi. Izvestan broj misija ima ograničen enterijerski karakter s vrlo ograničenom mogućnošću regrutacije, ali i one su interesantne na svoj način. Bauljanje po hodnicima, uz bube koje iskaču sa svih strana, podsetilo me je na slične misije u nastavcima Starcrafta. Sve vreme sam očekivao da odnegde iskoče hydralisk ili Samir Duran. Generalno gledano, većina misija je zabavna i ne previše teška, mada stepen izazova blizu kraja naglo skače (o tome malo kasnije). Sve misije prati solidna naracija, u kojoj se prepliću herojstvo, karikirani fašizam i tupost komandnih struktura, koja dovodi do potrebe za ad-hok merama za sanaciju buba-opasnosti.

Što se tiče jedinica, u pitanju su različiti vidovi pešadije, koji uključuju i tipove koji nisu viđeni u filmovima, seriji, niti je Hajnlajn o njima pisao. U igri nema tenkova, ali ima mechova, koje ćete, doduše, dobiti blizu kraja kampanje. Tu su i čuveni egzoskeleti kojih je bilo u romanu, ali i u igri Starship Troopers: Terran Ascendancy. U pitanju je daleko najefikasnija jedinica koju ćete imati prilike da vodite u svega nekoliko misija.

Balans između tipa buba i trupa koje su najefikasnije protiv određenih sorti nije najsrećniji. Neke bube su naprosto prejake - scorpion bugs, insekti srednje veličine koji ispaljuju nešto što liči na hitac iz railguna, dobro reaguju samo na obične rakete, ali ne i na druge oblike eksploziva, pa čak i na specijalni napad raketnih trupa. Masivne plazma-bube, one koje su desetkovale flotu u orbiti Klendathua, lako padnu od bilo čega što imate na lageru, ne zahtevajući mini-nuklearku, koja ni ne postoji u igri. Da, to je ozbiljan previd... Najbolja jedinica koja je dostupna u dobrom delu kampanje jesu EM trupe, pešadija kratkog dometa koja naprosto kosi sve što joj dođe na nišan. Sve jedinice skupljaju XP tokom misija, leveluju i stiču ultimativni napad na cooldownu, ali ništa od toga se ne prenosi u sledeću misiju.

Iako je igra sasvim solidna, ne mogu da se otmem utisku da stvari, osim u vizuelnom pogledu, nisu nimalo napredovale u poslednje dve decenije. U decembru 2000. godine na stranicama ove rubrike napisao sam kritički osvrt na Starship Troopers: Terran Ascendancy, igru koja je u nekim elementima kvalitetnija od dvadeset dve godine mlađeg Terran Commanda. Pritom, ne mislim samo na činjenicu da su raketaši iz stare igre mogli da ispaljuju mini-nuklearke, koje novi raketaši nemaju, nego i na to da su ti nukesi mogli da vam satru kolege ako niste pazili gde gađate.

Obe igre počinju tutorijal misijom na Klendatuu, u fokalnoj tački Verhovenovog filma, i odatle ispredaju kampanju inspirisanu filmom, ali i slavnim Hajnlajnovim romanom. Priča stare igre ima tri poglavlja i sebe shvata ozbiljnije nego ona u novoj igri, koja na momente deluje karikaturalno. U novoj igri, takođe, nema permanentne progresije vaših jedinica, kakvu smo imali nekad. Ako su hteli da postignu efekat ultrastare škole, developeri su potpuno uspeli u toj nameri.

Misioni balans Terran Commanda, takođe, zahteva ozbiljno utezanje. Nakon dvanaest-trinaest misija koje sam odradio levom rukom, težina se odjednom upetostručila. Misija u kojoj branite most u Federatsiyagradu, na primer, toliko je pipava i ne oprašta greške, da sam je cinculario satima. Smanjivanje nivoa težine nema nikakvog uticaja na AI buba ili broj/tip spawnova, već time isključivo modifikujete štetu koju prave vaše jedinice. Na srednjem nivou (tri zvezdice), množilac demidža je 1 - ako težinu spustite na dve, skače na jedan i po, a proporcionalno važi i u obrnutom smeru. Ovo je prilično lenj pristup olakšavanju ili otežavanju izazova, ali pomaže u situacijama kada se zaglavite i počnete da grizete kablove od besa.

Grafika u igri je vrlo lepa, ali animacijama fali težina. Bube u zaletu nekako nemaju kinetički momenat, već po dostizanju vaših jedinica kreću sa stacionarnim grickanjem, što izgleda impotentno. Setimo se kako su skakale u filmu i čerečile uboge prašinare dok su noge i ruke letele okolo - ovde takvog efekta nema ni od korova. Ni vaša pešadija ne reaguje dinamički na smrtonosne zveri koje im dolaze u susret, već vojska disciplinovano stoji i puca kao da se radi o Napoleonovim fuzelirima koji se dobacuju s pruskim grenadirima. Svestan sam da je ovo igra s relativno malim budžetom, ali ako je već bilo para za filmsku licencu, mogli su da plate nekoga ko bi obezbedio makar nivo borbene interakcije kakav postoji u serijalu Company of Heroes.

Starship Troopers: Terran Command nije igra koje ćete se sećati mnogo duže od vremena koje vam je bilo potrebno da je kompletirate. Zabavna je dok traje, ali s obzirom na to da ne nudi multiplayer, niti ikakav postkampanjski sadržaj, brzo izvetri iz uma i povlači se u arhivski deo Steam biblioteke u kom će hibernirati do sudnjeg dana. Vredi naglasiti da se pored Steama, igra prodaje i na Epic storeu i na GOG-u.

PRETHODNI TEKST Diablo Immortal

SLEDEĆI TEKST The Centennial Case: A Shijima Story