Miodrag KUZMANOVIĆ

1. mart 2021.

Čopor modernih tehno-vukodlaka u bespoštednoj borbi za životnu sredinu teroriše zlu korporaciju koja zagađuje okolinu. Eksplozija glave. Smejali ste se starijima koji su se ložili na bratstvo i jedinstvo, radne akcije i Bijelo dugme, ali sada vidite da svaka stupidna ideja, bez obzira na stepen bunila, može da se ovaploti i da dobije publiku.

Pretpostavljam da ta publika neće biti nešto posebno masovna, jer je Werewolf the Apocalypse: Earthblood totalno bezvezna, dosadna igra. Moram da priznam da me je suludost zapleta privukla i sat-dva mi držala fokus, ali svedenost gejmpleja i totalna repetitivnost ubrzo su mi utulile svaki entuzijazam. Ovo, nažalost, nije jedna od onih igara koje su toliko glupe da su, zapravo, super. Ova je samo glupa.

Dakle, Earthblood... Igra je tematski i konceptualno deo „World of Darkness” univerzuma, kom pripadaju i znatno viđeniji naslovi, poput Vampire: The Masquerade igara. Ovde, naravno, ne igrate kao vampir, već kao vukodlak. (Ekodlak?) Zabrađeni Cahal, zamenik alfe čopora, u inicijalnom napadu na postrojenje kompanije Endron (svaka sličnost s američkim Enronom je namerna) gubi suprugu wykodlakowycu, doživljava nervni slom i napušta čopor na pet godina, ali okolnosti ga ponovo dovode u rodni brlog. Gradnja karaktera u igri prilično je neubedljiva, a likovi su drveni preko svake mere, tako da je nemoguće uživeti se u to što rade i na šta se lože. Uglavnom, Endron, mečka firma koju su čačkali i njakali godinama, pronašla im je jazbinu i napravila zulum. Sad nema nazad, reče Cahal, spreman na konačni obračun, čenelujući internu Gretu Tunberg. Earthblood ima i magijsku, nadnaravnu potku o borbi Gaije i Wyrma, omnibožanskih univerzalnih entiteta/koncepata koji prožimaju svet - ta kosmogonija vam je poznata ako ste WoD fan.

Za našeg ekodlaka i ekipu, taj obračun svodi se na infiltraciju u tuce Endron postrojenja i aktivaciju nekoliko stotina prekidača. Bukvalno ćete deset sati igrati jednu te istu misiju, šunjajući se u ljudskom ili vučjem obliku kroz fabričke hale i kancelarije, izbegavati stražu i pritiskati tastere koji otvaraju vrata. Igra na momente liči na neko zezanje, to jest, kao da su developeri, sve umirući od smeha, zapakovali jednu petinu sadržaja igre i tako smandrljanu pustili je u prodaju. „Hahahaha, aj’ baš da vidimo ko će prvi primetiti da nešto nije u redu, mwahaha. Stavi da košta 40 evra, OLOLOL TROLOL.” Malo je reći da je cela stvar surovo, brutalno dosadna i da bi bila preskupa čak i kad bi se delila besplatno.

Jedini momenti koji ubrzavaju puls dolaze na scenu kad vas straža opazi dok se šunjate. Malo opšte histerije i Cahal će se transformisati u klasičnog, dvonožnog vukodlaka, formu koja služi za čerečenje Endronovih stražara, mechova i mutiranih supervojnika (GMO ZOMG). U vukodlačkoj formi imate brze i spore napade, dva različita borbena stava (brzi i spori), kao i nekoliko specijalnih napada i akcija, među kojima je i ultraefikasno autolečenje koje trivijalizuje kompletan izazov. Možete da lupate po tasterima potpuno nesvesni toga što radite, a protivnici će, eventualno, prestati da se mrdaju. Nakon nasilja, automatski ćete se revertovati u formu bradatog klošara u jakni bez rukava, spremni na novu dozu šunjanja i pritiskanja prekidača.

Igri ne pomaže ni to što izgleda kao nešto izvučeno ispod sprave koja se u Pirotu koristi za peglanje kobasica, gde je usnula u zlatnim danima PlayStationa 2. Agresivno korišćenje motion blura tokom fajtova na gotovo komičan način pokušava da zamaskira činjenicu da je igra ružnija tokom akcije nego u statičnim sekvencama.

Bežite od Werewolf the Apocalypse: Earthblooda koliko vas noge nose, a pred spavanje, dok budete slagali gaće i čarape, lansirajte malo, mentalno „hvala” u mom pravcu. Uštedeo sam vam deset sati neviđenog smaranja, sevap je.