Aleksandar DINIĆ

1. mart 2021.

Little Nighmares, atmosferična, uvrnuta, „Timbartonolika” horor avantura sa tematikom koju sadašnji, politički prekorektni Tim Barton, ne bi dotakao ni motkom dugačkom 60 stopa, onomad je (pre čitave četiri godine) ostavila prilično dobar utisak kod šireg igračkog auditorijuma. Nakon tri kratka DLC-a sumnjive upotrebne vrednosti, ekipa iza ovog malenog, ali respektabilnog sleeper hita prionula je na izradu nastavka sa podjednakim žarom, koji je početkom februara aterirao na širi spektar igračkih platformi.

Nalik prvom delu, i nastavak je maksimalno svedena igra koja ne počiva na gomili objašnjenja, bilo vezano za likove koje ćete sretati, bilo za svet koji nastanjuju, odnosno višeslojne tematike koju igra pokriva. Ovaj put ste u ulozi dečačića Monoa, koji će, nakon uvodnog nivoa koji se odvija u divljini, završiti u Bledogradu, sablasnom mestu punom uvrnutih stanovnika i njihovih još jezivijih tajni. Ovaj put, na proputovanju društvo će vam praviti lično Siks, devojčica-nesretnica koju ste vodili u prvoj igri, u formi neigrivog, kompjuterski vođenog lika koji će vam svaki čas pomagati na različite načine tokom vaše nevoljne odiseje.

Više, bolje i zategnutije nego ranije, Little Nighmares 2 svoj specifični šmek gradi na besprekornoj simbiozi nekoliko glavnih elemenata u svom dizajnu, koji su redom dokaz da, umesto sa „običnom” igrom, imate posla sa umetničkim remek-delom. Postavka, naracija, likovi i teme koje igra obrađuje, kao što rekosmo, počivaju na svedenoj, suptilnoj formi koja vas nikada ne bombarduje bespotrebnim informacijama ili zamornim dijalozima i blokovima teksta. Ko su Mono i Siks, odakle dolaze, gde su im roditelji i porodice i kako su se zatekli tu gde su se zatekli, ostaće pitanja bez odgovora do samog kraja, u potpunosti nebitna za poentu same igre. Teme otuđenosti, depresije, nezajažljivosti proždrljivog sveta, poverenja i sumnji, sputavanja, zatucanosti, eksplicitnog zaglupljivanja i kontrole putem medija i ostalo (uključujući i introspekciju glavnog lika, krunisanu kreščendom u finalu), servirane su na indirektno-direktan, nenametljivo-nametljiv, suptilno-eksplicitan ili neki drugi, uvek prisutan, efektan ili intenzivan način.

Po pitanju mehanike i načina igranja, model viđen u prvom delu u potpunosti je ispraćen i ovde. Likovi trčkaraju unaokolo u slobodnom maniru po ograničenim lokalitetima, sa manjom potrebom zalaženja unutar scena po dubini, ali i bez zakucanosti za jednu ravan kretanja. Zbog načina na koji su scene kadrirane i prezentovane, kao i ranije, sve deluje nalik nekom bizarnom odmotavajućem lutkarskom pozorištu sa (očigledno) namernim osećajem odzvanjajuće teskobe i klaustrofobije. Ovo se odnosi čak i na eksterijere i lokalitete na otvorenom (bilo da je u pitanju pomenuta divljina sa početka ili sporadični otvoreni prostori u gradu) i predstavlja još jedan efektan gradivni element besprekorne atmosfere koja se brzo i bez znakova popuštanja podvlači pod kožu. Problemi, zagonetke i razne situacije koji zahtevaju samostalni ili zajednički angažman oba lika lepo su i jednostavno osmišljeni i, što je najbolje, ne vuku igrača za rukav i serviraju vesele hintove šta treba sledeće raditi, već uvek zahtevaju da rešenje za njih provalite pažljivim osmatranjem okoline, „klavirenjem” suptilnih tragova i funkcija dostupnih predmeta, uz stalnu primenu zdrave i elementarne logike.

Nivoi su, skladno tome, dizajnirani kao smenjujući niz lokaliteta sa problemima (uz povremenu potrebu višestrukog vraćanja na pojedine), predela koji su tu da konstantno grade košmarni svet i atmosferu, odnosno, intenzivnih i napetih scena sa bežanjem, skrivanjem ili nadmudrivanjem nekoliko morbidnih bossova i inih abominacija. Susreti sa bizarnim lovcem koji će vas proganjati svojom sačmarom, zastrašujućom učiteljicom u jezivoj školi koja komanduje buljucima (bukvalno) praznoglave dece, apsurdnim upravnikom razvaljene bolnice, koji će vas po svaku cenu izlečiti, makar vas to i ubilo, momenti su koji se, svojom umešno doziranom agresijom i načinom na koji su izmontirani i izrežirani tokom igranja, zasigurno urezuju u svest i smeštaju u Panteon kultnih momenata u širem smislu u istoriji video-igara. Dodatnu draž celoj stvari donosi palpatilan osećaj konstantne političke nekorektnosti, kako kroz razne prizore kojima ćete prisustvovati, tako i kroz neuvijeno nasilje prema mlađanim protagonistima, koje nikada nije vulgarno, neprikladno ili napadno, i perfektno paše uz ono što igra želi da postigne na unutrašnjem i podsvesnom planu.

Sve ovo nosilo bi jak, ali izduvani potencijal, da nije apsolutno fascinantne audio-vizuelne prezentacije koja krasi igru. Zagasiti tonovi, znalački dozirane atmosferske prilike i zamućenja, igre svetlosti i senki, gomile detalja na lokacijama (ili efektan manjak dotičnih), izvitopereni dizajn sveta i likova dodatno su obogaćeni sjajnim i realističnim animacijama čak i najsitnijih radnji. Dodatni kvalitet u ovom segmentu predstavlja odlično implementirana fizika onoga što se dešava na ekranu, uz uverljiv osećaj inercije, težine, zanošenja predmeta i slično (ilustrativni primer ovoga je način na koji mladac tegli, podiže i vitla sekirom u pojedinim momentima). Zvučna obrada je na istom, visokom nivou, uz gomilu potmulih i pozadinskih tonova i zvukova, odjeka, brujanja i svega ostalog što dodatno pumpa uspelu atmosferu, zajedno sa par efektnih, otužnih melodija i njihovih varijacija koje odzvanjaju gradom.

Zamerki imamo komada tri. Iako lepo skockana i upakovana, cela stvar je nedopustivo kratka i da se izgustirati za manje od šest-sedam sati i više deluje kao epizoda nekog serijala koji nam u goste dolazi mnogo češće nego jednom u četiri godine. Druga zamerka tiče se ne preterano ometajuće, ali uočljive neraznovrsnosti okruženja kroz koje ćete se kretati. Nakon odličnog početka u prirodi, jednom kada se budete našli u gradu vizuelno i konceptualno slični i isti prizori ulica, sokaka, krovova, odnosno, pomenute škole i bolnice deluju previše ponavljajuće, što je šteta, s obzirom na ogroman talenat i kreativnost ljudi koji su radili na igri. Treća se odnosi na nemogućnost da na bilo koji način kontrolišete Siksicu u bilo kakvoj co-op varijanti, za šta je njeno ubacivanje u nastavak delovalo kao stvoreno (mada bi ovo povlačilo temeljniji redizajn velikog broja zagonetki i lokacija). Curica će raditi ono što joj isprogramirani algoritmi zapovedaju, često u zavisnosti od položaja lika kog vodite, uz tek minimalne situacije u kojima je potrebno dozvati je odgovarajućim tasterom. Platformsko-trkački zahvati korektno su izvedeni, uz pohvale vezane za „lepljenje” lika za 2D ravan kod pipavijih radnji (prelazak preko uskih daska-mostova npr.), ali i sa momentima gde je potrebno neke operacije ubosti precizno „u piksel”, sa fatalnim ishodom u alternativnom slučaju. Od dodatnih aktivnosti, tu su pronalaženje skrivenog asortimana šešira i kapa za minimalnu i simpatičnu kastomizaciju Monovog izgleda, kao i razbacanih, distorzovanih dečjih mentalnih ehoa, čijim kompletiranjem otključavate dodatnu scenu nakon završetka igre, koja na celu stvar baca novo i neočekivano svetlo.

Little Nighmares 2 je kratko, koncizno, atmosferično i efektno ostvarenje koje će vas ostaviti gladnim i žednim za još sati ovako dobro ispoliranog i zategnutog nepatvorenog uživanja. Igrače osetljivijih živaca, stomaka ili emotivnog sklopa, međutim, na vreme upozoravamo da igra, bez mnogo preterivanja, ima nekoliko momenata i scena koje mogu biti problematične ili uznemiravajuće.