Darko MIHOKOVIĆ

1. mart 2021.

Pre dvadeset i kusur godina, gotovo da nije bilo računara na kome radnici nisu trčkarali kaldrmisanim ulicama, vredno noseći robu u Caesaru, Zeusu i drugim 2D izometrijskim city builderima. A onda su došla neka nova, 3D vremena, i čitav žanr je lagano gubio korak sa vremenom. Četvrti nastavak simulatora Rima, odeven u trodimenzionalno ruho, proveo se kao Cezar na martovske ide. Nakon tog debakla, niko od etabliranih izdavača nije hteo da pipne žanr ni dvometarskim štapom.

Ako ne računamo Anno serijal, koji je odavno otplovio u drugom smeru, za poslednjih desetak godina imali smo priliku da probamo svega nekoliko igara, mahom u fantazijskom okruženju, i sve su nekako više vukle na Settlerse, nego na stare recepte kuvara iz Sierre i Impressionsa. No, izgleda da se nešto valja na horizontu.

Sa usponom indie izdavaštva u gejming industriji, sve je više malenih studija, spremnih da rizikuju i daju drugu šansu zaboravljenim asovima, svesni da jednostavno nemaju šta da izgube. Na krilima ovog talasa jaše i Nepos Games sa njihovim prvencem - Nebuchadnezzar.

Kako su klasici već obradili većinu starih civilizacija, novim igrama preostalo je da inspiraciju potraže na Bliskom istoku ili prekolumbovskoj Americi. Igranje sa Astecima nam tek predstoji (Aztec Empire trebalo bi da se pojavi do kraja godine), dok Nebuchadnezzar prati uspon i pad civilizacija u dolinama reka Eufrat i Tigar, žilama kucavicama drevne Mesopotamije.

Nabukodonosor donosi samo jednu, istina, prilično dugačku, kampanju. Sandbox je izostao (mada, efektivno, završetkom poslednje misije prelazite u svojevrstan sandbox)i autori su već najavili da će biti uvršten u igru sa prvom zakrpom. Tu je i podrška za pojedinačne scenarije, ali je lista za sada prazna u iščekivanju tvorevina kreativnih igrača kroz Steamovu radionicu.

Kampanja se proteže od prvih naseobina u ranom neolitu do vrhunca Novog vavilonskog carstva i vladavine Nabukodonosora II u šestom veku pre nove ere, sažimajući pritom carstva Sumera, Asiraca i još nekoliko gradova-država sa prostora današnjeg Iraka. Prvih nekoliko misija predstavljaju tutorijal, u kome će vas Gilgameš upoznati sa osnovama igre, da bi kasnije sa svakim stepenikom dobijali nove elemente gejmpleja. Ovakav sistem truda i nagrade forsira igrača da napreduje, za razliku od situacije kada već na pola kampanje vidite sve što igra ima da ponudi.

Nebuchadnezzar je u potpunosti ekonomski orijentisana igra, pa je vojni segment sa pravom izostao. Stanovništvo je podeljeno u čak tri staleža, svaki sa drugačijim stambenim i životnim potrebama. Mehanika je ista kao i pre dve decenije: da bi jedan stalež napredovao, morate im obezbediti neprekidno snabdevanje određenim resursima. Time povećavate broj stanovnika, a samim tim i aktivnu radnu snagu, neophodnu za proizvodnju robe za više staleže.

Radnici predstavljaju najnižu kastu, neophodnu za obradu useva i uzgoj stoke, raznošenje robe i rad u osnovnim manufakturama. Kako mapama dominiraju pustinjski predeli uz malo zelenog pojasa uz reke, navodnjavanje je jedini način za razvoj poljoprivrede, razvlačenjem sistema kanala od reke ili jezera duboko u unutrašnjost. Takođe, radnici su zaposleni kao prodavci na bazarima, raznoseći robu od kuće do kuće po definisanim rutama. Građani, tj. srednji stalež, žive u letnjikovcima, dok velikaši nastanjuju vile. I jedni i drugi su prilično probirljivi po pitanju mesta stanovanja, pa im neće prijati blizina nižih kasta i proizvodnih objekata. Sa druge strane, preferiraju bogato ukrašene vrtove i mozaikom popločane ulice.

Kod distribucije robe, važno je da se skladišta nalaze u dometu bazara koji funkcionišu kao mini-habovi, a njihovo uklapanje u gradske četvrti ume da bude nezgodno kada morate da balansirate sa pet-šest resursa da bi kuće podigli na najviši nivo. Prevoz robe od skladišta do skladišta na većim distancama obavlja se karavanima.

Na kraju ostaje resurs bez koga je nemoguća gradnja bilo kog objekta - novac. Pošto ne možete ubirati porez, jedini način za zaradu je trgovina sa susednim gradovima. Da bi uopšte pristali da trguju sa vama, morate dostići određeni nivo prestiža, iskazan kroz broj stanovnika i prisustvo hrama u gradu. Robna razmena se obavlja isključivo brodovima, pa je izgradnja luke na pogodnom mestu, sa dovoljno prostora za smeštanje uvozno/izvoznih skladišta, jedan od prioriteta na svakoj mapi. Neke resurse, poput bakra, moguće je nabaviti jedino uvozom.

Katkada će trejding partneri zahtevati hitnu isporuku određene količine robe, pa ako unapred nemate viškove na lageru (a najčešće nemate) trpećete penale, usled čega nikada nećete uspeti da izboksujete povoljniji odnos cena artikala koje prodajete i kupujete. Zbog svega ovoga, trgovina je i najslabiji zupčanik u čitavoj mehanici igre.

Način izgradnje hramova posvećenih nekim od mnogobrojnih božanstava takođe je vredan pomena, jer zapravo čini najveći otklon nove igre od klasičnog gejmpleja. Umesto da vam je dostupan samo tipski objekat, hramove možete zidati prema sopstvenim afinitetima, element po element, naravno, uz zadovoljavanje minimalnih zahteva po pitanju površine i spratnosti buduće bogomolje. Na vama je da pustite mašti na volju u izboru lokacija lukova, stepeništa, te boja i izgleda zidnih dekoracija. Iako možete sagraditi više hramova, samo jedan će imati uticaja na prestiž grada.

Za razliku od legendi žanra, ovde nema požara ili drugih nedaća koje nasumično mogu da zadese stanovništvo, a kuće i drugi objekti ne propadaju sa vremenom i ne plaća se nikakvo održavanje. Uzevši sve ovo u obzir, reklo bi se da je Nabukodonosor ne preterano teška igra koja se može preći za jedno popodne. Istina je da se pravi izazov krije u detaljima. Već sredinom kampanje, mape će postati pretesne za stihijski pristup planiranju gradova. Kako je za prelazak misija potrebno napabirčiti dovoljno prestiža i stanovnika, svako od nekoliko hiljada polja na mapi postaje zlata vredno. Iako je za ovaj žanr uobičajeno da postoji idealni šablon gradske četvrti koji je dovoljno kopirati u n primeraka da bi dobili savršeno funkcionalnu metropolu, konfiguracija terena i opšta oskudica obradivog zemljišta iziskuje odstupanja od proste copy/paste tehnike. Već na samom početku morate u glavi da formirate izgled budućeg grada kako bi uspeli da sve objekte na pravi način uglavite na mapu. Pred kraj kampanje mape postaju dosta prostranije, pa efikasno prostorno planiranje donekle gubi na značaju.

Nepos Games je uspeo da mehaniku igre dotera do perfekcije, bez ikakvih nelogičnosti ili bagova koji bi ugrozili funkcionisanje sistema snabdevanja. Međutim, malo su i preterali u svom perfekcionizmu, jer igra na momente deluje kao da su je stvarali roboti računovođe, kojima je vrhunac zadovoljstva svođenje završnih računa. Nedostaje joj malo živosti, malo šmeka koga su slavni uzori imali u izobilju. Osim užurbanih nosača i prodavaca, ulice su, praktično, mrtve, za razliku od, recimo, Zeusa, gde građani, zapravo, koriste objekte na mapi uz poneku šaljivu animaciju.

Što se tehnikalija tiče, sve klizi kao podmazano, a kako i ne bi kada se Nabukodonosor može igrati i na računaru starom desetak godina. Grafika nikada nije bila prioritet u ovakvim igrama i autori su ostali verni tome, stvorivši dopadljivo okruženje u kome pretežu sivo-žute nijanse, sporadično prošarane zelenim oazama i belim mermerom velelepnih hramova i velikaških vila, uz pregledan i nadasve funkcionalan interfejs. Bliskoistočnu atmosferu upotpunjuju orijentalne melodije, dok se žamor vavilonskih bazara, ipak, vrti u prekratkoj beskonačnoj petlji što zna da ide na nerve tokom višesatnih misija.

Treba imati na umu da Nebuchadnezzar nije direktni nastavak nijednog od pomenutih klasika. Igra se ne trudi da izmeni i unapredi utemeljene mehanizme, već da ih interpretira na sebi svojstven način. Stoga, predstavlja omaž, takoreći ljubavno pismo autora davno zaboravljenom i napuštenom žanru. Nadamo se da se dan po jutru poznaje i da nas u budućnosti očekuje prava renesansa izometrijskih city buildera.