Aleksandar ĐURIĆ

1. mart 2021.

Posle kataklizme koja je život na Zemlji učinila neodrživim, ljudska rasa pronašla je utočište na Marsu. Kultura, običaji i dostignuća zemaljske civilizacije, u međuvremenu, pali su u zaborav. Ipak, 3000 godina od sadašnjeg trenutka, ekspedicije naučnika i vojnika počele su postepeno da se vraćaju na Zemlju, sa ciljem arheološkog iskopavanja i tumačenja, sada već drevnih ostataka čovečanstva. Jedan od tih arheologa je Henri. Kada predvodnik njegovog tima, koji je tragao za mitskim gradom Mutropolis, bude kidnapovan, Henri će započeti opasnu spasilačku misiju. A pritom, možda se ispostavi da je Mutropolis i te kako stvaran...

Igra Mutropolis manje-više tipična je point & click avantura, sa nekim modifikacijama klasičnog šablona, načinjenim kako bi se avantura približila savremenoj publici, ali i kako bi bila udobnija za igranje. To se odnosi na pojednostavljen način interakcije sa okolinom, jer koristite samo levi taster miša, a Henri će po sopstvenom nahođenju pogledati, pokupiti ili upotrebiti objekat na koji ste kliknuli. Dalje, zagonetke (najčešće inventarskog tipa) jesu otkačeno koncipirane, ali njihova rešenja gotovo uvek su sasvim logična i ostaju u domenu zdravog razuma. To ne znači da je Mutropolis isuviše lagana avantura, naprotiv, ona se odlikuje solidnim stepenom težine, ali ujedno je i najvećim delom očišćena od potencijalno frustrirajućih momenata. U zavisnosti od poglavlja, na raspolaganju je manji ili veći broj dostupnih lokacija, ali nikada se ne stiče utisak da je igra previše skučena i da nas vodi za ruku, scenu kroz scenu. Ovo je posebno izraženo tokom drugog poglavlja, smeštenog u futuristički univerzitet izgrađen negde na Zemlji, koji sadrži solidan broj lokacija, kao i tri sveobuhvatna zadatka koje rešavate proizvoljnim redosledom. Ovo poglavlje je školski primer izvrsnog dizajna jedne moderne p&c avanture, koja se uspešno nadovezala na tradiciju žanra. Drugde, stuktura napretka kroz avanturu takođe je sasvim na mestu, pa je Mutropolisu po pitanju gameplaya, ukupno uzev, teško uputiti ijednu krupniju primedbu. Pomenućemo samo to da Henri ne može da trči, što i nije toliki problem, jer postoji mogućnost momentalnog prelaza na željenu lokaciju pomoću dvoklika.

Priča ne obara sa nogu, ali čini se da njenim piscima to i nije bila namera. Nema pokušaja naročitog produbljivanja likova, niti njihovih „razvojnih lukova”; nema ni teatralnih ili melodramatičnih trenutaka, već je atmosfera prilično opuštena, čak i u momentima najveće opasnosti po naše junake. Pored Henrija, tu spada i simpatična ekipa njegovih kolega, odvažnih arheologa. Negativci su, mahom, komično predstavljeni, a tu je i dopadljiv „love interest”, čije bi opisivanje zašlo u spoilere. Krvi i nasilja nema, kao ni psovki.

Humor je mahom zasnovan na pogrešnom, komičnom tumačenju arheologa u pogledu predmeta, ličnosti i, uopšte, istorije ljudske rase. Smatra se, na primer, da su ruže korišćene kao projektili za odbranu od operskih pevača, a da je Vitruvijev čovek bio prvi maneken za donji veš. Ovim nam autori, valjda, sugerišu da zaključcima stvarnih arheologa ne treba uvek i bezrezervno verovati. Preterano forsiranje takvih gegova moglo je da dosadi u određenom trenutku, ali autori su ovu zamku uspešno izbegli, balansirajući takve šale s drugačijim dosetkama (naravno, bez upliva u mračniji humor). Igra nas je nekoliko puta navela na glasan smeh, a tokom najvećeg dela njenog trajanja bili smo fino zabavljeni dijalozima i mestimičnim cut-scenama. Tome je znatno doprinela šarmantna i prilično ubedljiva glasovna gluma.

Gluma je čak žačuđujuće dobra, s obzirom na skromne domete ostalih audio-vizuelnih karakteristika igre. Lokacije su grafički neugledne, a primetan je i opšti nedostatak vizuelnih detalja. Animacija je nezgrapno izvedena, a lica karaktera nisu nimalo ekspresivna. Henri nema sopstvene animacije govora, pošto su mu usta u potpunosti prekrivena bradom, a njegove oči uznemirujuće su neprirodne.