Aleksandar DINIĆ

1. mart 2021.

Eksponencijalna najezda atmosferičnih kvazi-psiholoških indie horora iz autorskih timova istočnoevropske geografske odrednice nije (opet) mogla dugo da prođe mimo pažnje nadležnih iz poljskog Bloober Teama. „Potrzymaj mi Žubrówka” uzviknuše autori dva osrednje solidna Layers of Feara (i krajnje nesolidnog Blair Witcha od pre dve godine), i prionuše na izradu igre zamišljene tako da vam ne da mira noćima (što će se na kraju ispostaviti kao tačno, iz sasvim drugačijih razloga).

Priča prati Marijanu, naslovnu devojku-medijum, koja svoju moć obitavanja u paralelnoj, fantazmagoričnoj verziji stvarnog sveta koristi kako bi izgubljenim dušama preminulih pružila preko potreban mir. Nakon vizija užasnog zločina nad neimenovanom devojčicom i poruke misterioznog glasa sa druge strane žice koji zna za njene tajne sposobnosti, glavna junakinja kreće put napuštenog radničkog odmarališta Niwe, koje je zatvoreno i ruinirano nakon užasnog masakra koji se u njemu desio u prošlosti.

Kao što se dâ naslutiti, osnovna mehanika igre vrti se oko pomenutog prelaska u dotičnu dimenziju, sa par sposobnosti koje se tada mogu koristiti (zaštitna barijera, preopterećenje vaših moći za oslobađanje prolaza za dalje, rekonstrukcija memorijskog eha i prošlih događaja i slično). Ovo je vizuelno interesantno izvedeno, jer se na ekranu u isto vreme prikazuju postupci vašeg lika i u stvarnom i u paralelnom svetu, sa kombinovanjem dostupnih akcija koje možete izvesti u jednoj ili obe ravni, ali i bez mogućnosti da ovu sposobnost slobodno koristite kada hoćete (uvek vam se servira na predefinisanim mestima, bilo pomenutim istovremenim prikazom, bilo smenjivanjem okruženja na kom je u tom trenutku fokus).

Osnovni problem The Mediuma je odzvanjajuća kriza identiteta kojim igra tumara po monitoru, neodlučna u tome šta tačno želi da bude (i u velikoj meri postigne). Da li je ovo horor-šetalica sa banalnim i sporednim avanturističkim elementima? Tanka psihološka avantura koja nedostatak izazova krije pod skutima sablasne atmosfere, sa svim kartama stavljenim na napetost koju jedno razvaljeno okruženje iz sovjetske ere treba da izazove? Ili neubedljiv plagijat koncepta i vizuelnog identiteta iz avanture Dark Seed, koja je istu stvar dočarala mnogo bolje pre čitave tri decenije... Sve deluje kao atmosferična igra gotovo isključivo atmosfere radi, bez mnogo snage i ambicije da se zagrebe dublje, uz jak utisak da je sve očišćeno od bilo kakvih izazova, kako bi se kroz igru prošetali bez mnogo zaglavljivanja i razmišljanja. Ovome u prilog ide većina onoga što će biti servirano tokom igranja: neupotrebljivi predmeti-krajputaši koji su tu samo radi par linija komentara, jedan jedini protivnik koji će vas sporadično spopadati (kroz deonice sa rudimentarnom stealth mehanikom, odnosno, linearnom bežanijom dok vas ne ostavi na miru), malim brojem predmeta u inventaru za koje je odmah očigledno gde se koriste, uz gomilu jalovih lokaliteta kroz koje se samo prolazi, bez ičeg interesantnog usput.

Noćne more iz prvog pasusa ovog teksta tiču se tehničkih karakteristika igre. The Medium u tom smislu ima verovatno najprikladniji naziv u istoriji igara, jer će tek na nekim srednjim grafičkim podešavanjima konfekcijske konfiguracije (koje bi inače morale da samelju ovakvu igru), zapravo i pružiti koliku-toliku igrivost. Igra je već legendarno neoptimizovana (i to sa namenskim drajverima), što se manje ogleda u sporadičnim štucanjima i usporavanjima tokom igranja, a mnogo više u spektakularnim padovima performansi na jednocifrene vrednosti FPS-a , kada se ekran rascepi da prikaže oba sveta (što svedoči o loše programiranom engineu, koji jednostavno ne može da svari različit rendering dve odvojene mape u istom trenutku). Ovo svakako nije opravdano sasvim prosečnim (mada korektnim) grafičkim prikazom i animacijama likova, sa par kvalitetno izmontiranih i izrežiranih sinematika i scena, uz kvalitetan i efektan muzički aranžman koji se jedini nije obrukao u celom paketu.