Aleksandar ĐURIĆ

1. mart 2021.

Pred nama je akciona avantura interesantne koncepcije. Njen primarni autor, Tomas Olson, želeo je da kroz formu video-igre dočara vlastiti osećaj posle selidbe u Kjoto, u Japanu. Nepoznajući ni jezik, ni ljude, istovremeno je bio očaran i zastrašen neobičnom kulturom koja ga je tamo dočekala. Tako, u igri Olija preuzimamo ulogu kapetana Faradeja, „stranca u tuđoj zemlji”, čiji se brod nasukao na obalu mistične zemlje Terraphage, kreacije inspirisane Dalekim istokom. Nekada slavno carstvo, čije građevine i predeli još uvek odišu lepotom, u jednom trenutku potpalo je pod strahovladu užasavajućih stvorenja iz košmara. Faradej, sticajem čudnih okolnosti, tamo nailazi na harpun iz legendi ove zemlje, a zatim saznaje da je neka neobjašnjiva sila izabrala upravo njega da spase preostale stanovnike carstva. Egzotična pustolovina može da počne.

Malo istraživanja, malo borbe, malo „platformisanja”... Zvuči uobičajeno, ali tu je pomenuti, legendarni harpun - zvezda ove igre. Radi se o predmetu magijske prirode koji Faradeju dozvoljava da se, praktično, teleportuje do određenih, jasno označenih elemenata nivoa, koje ste harpunom prethodno pogodili. Takva upotreba harpuna okosnica je inventivnog dizajna platformskih deonica igre. Takođe, pomoću harpuna Faradej može da se teleportuje i do neprijatelja, dopuštajući vam da ih zatim munjevito „iseckate”. U praksi, to veoma lepo funkcioniše i akcija sa harpunom je brza, udobna i prilično atraktivna. Nivoi su, generalno, umešno dizajnirani: vizuelno su intrigantni, često su prostrani i blago nelinearni; prožeti su tajnama - baš kao što lokacije iz jedne igre s pustolovnom tematikom i treba da izgledaju. Kroz istraživanje i borbu, nailazićete na sastojke potrebne za izradu čarobnih šešira. Šešira ima zbirno sedam i pružaju Faradeju pasivne bonuse ili nove napade. Šteta je jedino što sistem za unapređenje lika nije produbljen, jer kroz igru gomilate te sastojke, a zatim nemate na šta da ih utrošite, pošto ste šešire već brzo otključali.

Pored smrtonosnog harpuna, raspolažete sa još tri oružja: mačem s dve vrste udarca, samostrelom i sačmarom. Stiče se utisak, ipak, da većinu borbenih deonica možete da prebrodite oslanjajući se isključivo na osnovni udarac harpuna, pošto su protivnici, mahom, prilično slabašni. Zbog toga okršaji, pre svega, deluju kao poligoni za iživljavanje igrača nad tim sirotim kreaturama. Obračuni sa bossovima solidno su osmišljeni, ali se i oni lako savladavaju, a ni platformske deonice nisu teže. Da li je potpuno odsustvo ozbiljnijeg izazova dobra ili loša stvar, zavisi pretežno od ukusa igrača, no, mišljenja smo da će mnogim poklonicima 2D akcionih avantura, ako ne i većini, ovo predstavljati krupan nedostatak. Ipak, bilo bi pogrešno posmatrati Oliju kao naslov koji „živi i umire” isključivo na konto svoje igračke mehanike...

Kao prirodan žanr kroz koji bi Olson sproveo svoju zamisao sa početka teksta, nametnula se prvobitno neka vrsta narativne avanture, koja je u određenoj fazi razvoja prerasla u naslov ispunjen akcijom. Stoga, Olija pleni količinom kreativnosti koja je uložena u stvaranje upečatljivog estetskog doživljaja. Igra, recimo, u sebi sadrži, naizgled, beskrajnu procesiju maštovitih prizora i neočekivanih događaja unutar nivoa.

„Pustolovna” radnja i priče karaktera prilično su ogoljene i predstavljene su kroz filter nadrealizma. U nekom, ipak, nepretencioznom maniru, kao da se smenjuju fragmenti očaravajućeg sna i turobnog košmara, a istovremeno, tu su svi oni elementi koje prepoznajemo kao deo jedne lepe avanture: herojstvo, borba protiv zla, čast, romansa, doza humora, egzotične i drevne lokacije... „Pirati sa Kariba koje je snimio Dejvid Linč”? Grubo poređenje, ali poslužiće. Devojka po imenu Olija je zagonetna princeza carstva Terraphage, sa kojom Faradej tokom igre razvija simpatičan i ubedljiv romantičan odnos, bez ijedne izgovorene reči (sve je rečeno pogledima). Konačno, završnica snažno i dirljivo stavlja tačku na ovo, nadasve dopadljivo iskustvo.