Dragan KOSOVAC

1. novembar 2020.

Kapitalizacija na nostalgiji u širokom spektru igračkih žanrova, koja poslednjih nekoliko godina uzima sve više maha, prosto mora u nekom trenutku da udari u zid. Što se tiče ambicioznih ljudi iz studija Chameleon Games i njihove 3D akcione platforme Tamarin, izrađene u duhu najboljih klasika sa konzole Nintendo 64, kontakt sa tim zidom je ostvaren. Naravno, kao većina igara i Tamarin ima svetlih tačaka, ali čak će i najnostalgičniji igrači, željni starih dana slave, u nekom trenutku dići ruke od ovog ostvarenja, razočarani što su drešili kesu za čak četrdeset evra.

Na papiru i na osnovu promotivnog materijala, Tamarin izgleda više nego primamljivo. Studio Chameleon Games osnovali su ljudi koji su nekada radili u studiju Rare, u čijem pedigreu se kriju klasici kao Donkey Kong, Banjo-Kazooie, Viva Piñata ili GoldenEye 007. Neko upoznat sa tim podacima rekao bi da ako neko zna da napravi klasičnu akcionu platformu - to su ti ljudi. Što se pomenutog promotivnog materijala tiče, glavna zamerka je to što kvalitet grafike u reklamnim klipovima i slikama nikako ne odgovaraju onome čemu smo izloženi tokom realnog igranja. Na kraju, tu su igračka mehanika i tehničke karakteristike ovog naslova, koji su daleko od nečega što bismo okarakterisali kao završenu igru. Šteta, nadali smo se nečemu mnogo, mnogo boljem.

Najsimpatičnija stvar u vezi sa igrom je naslovni heroj, bezimeni minijaturni primat iz porodice tamarina. Da, tamarini su stvarni majmunčići iz regiona Južne Amerike i slatki su kao protagonista ove igre. Ono što nije realno su džinovske bube naoružane laserskim puškama, koje okupiraju živopisni dom miroljubivih životinja i pretvaraju ga u pustaru. Zaplet, kao i dizajn insekata podseća na negativce iz igre Jet Force Gemini sa N64 i nema sumnje da su autori pokušali da odaju omaž ovom klasiku, ali da bi omaž uspeo, igrački ugođaj mora da bude mnogo bolji. Ista je situacija sa prilično brutalnim momentima u igri, koji skreću pažnju na ekološke probleme i životno ugrožene životinje kojima se svakodnevno uništava prirodno stanište. Sve je to na mestu, ali, ponovo, na prvom mestu mora da bude kvalitet igre da bi validna poruka stigla do publike.

Naš hrabri tamarin kreće u potragu za svojom porodicom i prijateljima, spreman da se obračuna protiv zlih buba, pa neće biti čudno kada i sam uzme pušku u ruke. Nažalost, njegov (a samim tim i naš) najveći problem i izazov neće biti insektoidni protivnici, nego mušičave kontrole i jedan od najiritantnijh sistema za automatizovano kadriranje na koje smo nabasali ove decenije. Džaba slatki likovi i delovi okruženja na kojima je prelepa vegetacija i dalje očuvana ako kamera neće da se smiri i prestane da nervira. Precizno nišanjenje je, efektivno, nemoguće. Možda je to neki čudan komentar kako mali majmun ne može da kontroliše automatsko vatreno oružje, ali treba se navići i na to da jednostavno pucate u opštem pravcu neprijatelja, a neki metak će ih već zakačiti. Kada ih zakači, sledi krvoliptanje koje nismo očekivali od ovako „cakane” igre.

Srećom, platformski aspekt igre je ne samo mnogo bolji od pucanja, nego je, zapravo, prilično solidan, sa očekivanim asortimanom skokova, klizanja i kotrljanja. Sakupljački deo igre prilično je nenametljiv, pa je skupljanje svitaca i spasavanje ptičica po mapi nešto što ćete raditi, onako, usput. Ponovo, sa lošije strane, checkpointi su veoma oskudno raspoređeni po igri, pa ponovno pokušavanje da se pređe neka teška deonica brzo postaje naporno.

Najviše pohvala imamo za muziku koja je istinski prelepa. Lepo je videti da je bar jedan od veterana iz Rarea na ovom projektu, slavni kompozitor Dejvid Vajs, ostao na visokom nivou zbog kog se njegovo ime pamti decenijama.

Na kraju nam ostaje još jedna igra koja balansira na donjoj ivici proseka, u ovom slučaju, prvenstveno zahvaljujući odličnoj muzici i simpatičnom izgledu likova. Čak ni na nekom pozamašnom popustu, Tamarin ne opravdava uloženo vreme i nadu da ćemo dobiti zabavu nalik na naslove od kojih očigledno vuče inspiraciju.