Aleksandar ĐURIĆ

1. septembar 2020.

Kako bi učinili svoje proizvode upadljivim u masi novih izdanja, razvojni timovi često smišljaju inovativne koncepte (ponekad puke gimmicke), sa nadom da će stvoriti hit i opstati na surovom tržištu. Problem nastaje onda kada se pomešaju prioriteti i prenebregne činjenica da je igračima, na kraju krajeva, najbitnije to da igra pleni udobnim i zaraznim gameplayem koji će nas držati prikovanim ispred ekrana (naravno, ovde ne govorimo o naslovima koji su pretežno orijentisani ka pripovedanju). Jedan problematičan slučaj te vrste, predmet je ovog teksta. Tvorci igre Liberated evidentno su posvetili znatno više pažnje prezentaciji, sa „inovativnim konceptom” (realno, gimmickom) koji se lako reklamira i ima bombastičan prizvuk, nego samoj mehanici igranja. U teoriji, Liberated je igrivi akcioni strip, koji briše granicu između dva medija. U praksi, to je žestoko falično delo koje ne zadovoljava ni ljubitelje stripa, niti poklonike igračke akcije.

Klišeiziranu priču pratite putem vešto nacrtanih stripskih panela (jedan od retkih aduta ove igre). Odmah nailazimo na prvi problem, a to je da kadrovi i stripski oblačići ne teku sami, nego je neophodno da ih ručno odmotavate kliktanjem. Umesto da neometano pratite dešavanja u kontinuitetu, uvedena je ova zamorna i, ipak, bespotrebna neophodnost za interakcijom. Pored tog, drugi vid interakcije u panelima jesu sporadični izbori između dve ponuđene akcije, čiji uticaj na radnju ima samo kozmetičku prirodu.

Ovi paneli dugo traju i, onda kad već vapite za akcijom, ona i počinje, takođe, unutar stripskih panela. Međutim, grafika više nije ručno crtana i sada je znatno inferiornija, iako je kolorit isti. Tehnički je dobrano zastarela, a idejno nenadahnuta, sa prizorima koji se mahom svode na bezlične kancelarije ispunjene neuzbudljivim inventarom. Animacija naročito zaslužuje kritiku, budući da izgleda amaterski i ispod svakog standarda za igru koju je neko napravio sa namerom da bude ozbiljno shvaćen.

Gameplay je podeljen na šunjalačku komponentu i obračune sa vatrenim oružjem. Napucavanje ne možete da izbegnete tokom otprilike polovine igre, a ostatak vremena birate između tihog i „Džon Rambo” pristupa. No, s obzirom na to da je stealth ekstremno rudimentaran (doslovno se svodi na čekanje u zaklonu, bez ikakvih naprednijih opcija i sa veoma prostim rutama protivnika), teško je zamisliti igrača koji se neće opredeliti za neprestanu razmenu olova.

Taj aspekt igre je, takođe, veoma jednostavan, ali, ipak, donosi korektan nivo zabave. Protivnički AI, praktično, ne postoji, jurišaju ka vama i lagano ih eliminišete headshotovima - ima u tome neke draži, ali nije naročito zadovoljavajuće. Postoji svega četiri vrste protivnika. Koncept okršaja je jednoličan, a sem u posebnim slučajevima, na raspolaganju vam je jedino pištolj sa neograničenom municijom. Iako je igra prilično kratka (traje manje od četiri sata, a od toga otprilike sat i po otpada na priču), prisutan je umarajući stepen repeticije. Mali broj prostih, generički koncipiranih platformskih deonica ne predstavlja značajno osveženje, a isto važi za neugledne QTE momente i repetitivne mini-igre pri hakovanju terminala i slično. Jednom rečju - nezanimljivo.

Ista reč odlično opisuje i priču. Radi se o bledoj kolekciji opštih mesta na temu totalitarnog društva u bliskoj budućnosti. U načelu, interesantno je to što se ona bavi aktuelnim temama i upozorava na neposredne opasnosti, poput kontrole građana putem društvenih mreža. No, način na koji je to urađeno prilično je trapav, a društvo budućnosti iz igre nema ni obrise uverljivog poretka. Tanko je i nejasno oslikano. Čini se da je piscima ove priče bilo važnije da smisle upečatljive „ložačke” dijaloge (to im je delimično uspelo, dijalozi su prihvatljivi), nego da kreiraju iole ubedljiv svet. Likovi su kartonski, nerazvijeni, smešteni unutar čudne i nezgrapne narativne strukture. Kada praćenje priče čini, maltene, polovinu trajanja neke igre, ipak očekujemo više.