Miodrag KUZMANOVIĆ

1. septembar 2020.

Već i zebe znaju za izreku da je imitiranje najizrazitiji vid laskanja... Autori Mortal Shella imaju ozbiljan crush za From Software i serijal Dark Souls, jer njihova igra ide toliko duboko u fotokopirung da čak koristi i iste fontove, a da ne govorimo o elementima gejmpleja, grafike i atmosfere. Ukratko, u pitanju je konceptualni i svaki drugi klon DS-a, upotrebljiv za ulogu metadona, dok čekamo remasterizovani Demon’s Souls na PlayStationu 5 i bilo kakvu vest o Elden Ringu.

Mortal Shell je, na žalost eksperimentatora, a na sreću manje iskusnih igrača, sistemski svedeniji od Dark Soulsa i ograničen na single-player. Ovde ne ulažete u snagu, dexterity i druge osobine, praveći namenske buildove u zavisnosti od oružja koje preferirate, konsultujući internet za detalje, niti optimizujete loadout da biste preživeli multiplayer gankere. U igri postoji nekoliko fiksnih klasa koje dolaze u formi ratnika čija tela zaposedate, a čime dobijate njihove borbene talente i druge osobine. Generalna postavka Mortal Shella jeste igranje uloge nekakvog generičkog lika, bez kože i izraza lica, koji pokušava da se snađe u nepoznatom fantasy okruženju postajući magijski parazit koji koristi tela legendarnih (poginulih) ratnika, jer je njegovo bijedno i slabo. Izbor oružja podjednako je skroman i sastoji se od dvoručnog mača, dvoručnog buzdovana i nekoliko drugih hladnih primeraka, koje, kao i tela, otključavate vrlo postepeno. Oružje i talente možete da levelujete investirajući katran (tar) koji igra ulogu Soulsa, u kombinaciji sa „glimpsovima”, drugim resursom koji je nasumični drop od protivnika.

Borba nije loša, malo je sporija od Dark Soulsa 3 i Bloodbornea i više vuče na spori i temeljni kec. U fajtu sa protivnicima nemate previše opcija, tako da ste prinuđeni da postanete dobri sa onim čega ima, a to su spori i brzi udarac, udarac iz zaleta i pariranje. U igri nemate ekvivalent estusa, već lečenje obavljate na nekoliko drugih načina, bilo jedući pečurke koje nalazite okolo (obnavljaju se), bilo koristeći aktivno pariranje ili neku drugu osobinu koja vraća HP u zavisnosti od tela koje „vozite”. Ovo zvuči teže nego DS, ali, zapravo, je lakše, jer su protivnici, bilo mobovi bilo bossovi, dizajnirani oko nekoliko bazičnih napada koji se lako kontriraju. Kad malo uvežbate pomenuti udarac iz zaleta sa 2H mačem, neće vam biti potrebno ništa drugo za 90 odsto protivnika u igri... Kad skupite dovoljno resursa, moći ćete da otključate i „balistzooku”, samostrel kojim gađate kao iz raketnog bacača, koji je, praktično, beskoristan, jer je municija uber-retka.

Znajući da ne mogu da nadmaše Mijazakija i ekipu u prezentaciji i dizajnu Soulsborne igara, autori Mortal Shella rešili su da ih pobede na polju mistifikacije i zakukuljenog inuenda. Bolje reći, rešili su da ih zatuku keserom, ubace u bunar i zatrpaju zemljom zajedno sa nesrećnim igračima koji treba da odgonetaju suštinske konce zapleta. Ni nakon petnaest sati igranja meni nije jasno šta je pisac hteo da kaže, ali možda je poenta mističnog sveta igre to što poente nema, što je sve perpetualna enigma i volšebna uvijenost. Kod Dark Souls igara, koliko god kriptične bile, postoji sloj inherentnog smisla koji se postepeno može dešifrovati, ali ja ga ovde nisam našao. Možda je problem to što sam žurio? Ili što sam glup? Kad se sledeći budem setio igre, otići ću na Vaatividjin Youtube kanal da mi lik rastumači šta se u Mortal Shellu, zapravo, dešava.

Možda sam malo preoštar prema ubogom Mortal Shellu... Ovo je indie igra koja se ne prodaje po punoj ceni, što znači da nema ni ambicije za nekakvim posebnim statusom. Kad bih morao da je klasiram po kvalitetu poredeći je s drugim Soulsborne klonovima, stavio bih je malo iznad Lords of the Fallen i malo ispod The Surgea 1 i 2.