Verovatno najčudnija igra koju smo opisivali. Dovoljno je da kažemo da dolazi iz paralelne dimenzije u kojoj ljudi razmišljaju potpuno drugačije, poznate kao Japan. Deadly Premonition je njihova (još bizarnija) verzija „Tvin Piksa”, sandbox igra sa akcionim deonicama i mnogo međuanimacija. Mehanički, igra je loša. Pošto je i atmosfera „preterana” i izrazito šašava, lako možete da pomislite da je mehanički igra namerno loša, da su njeni autori želeli da naprave najbolju najgoru igru. Ipak, mi mislimo da to nije namerno – autori su slučajno napravili mešavinu priče koja je toliko loša da je dobra i gejmpleja koji je toliko loš da ostaje loš. Time su stvorili kultnu, izuzetno zanimljivu, čak fascinantnu igru.

Ljudi s naših prostora uglavnom nisu svesni kulta Deadly Premonitiona, pošto je igra dugo bila konzolna ekskluziva. Njen tvorac Hidetaka Suehiro (umetničko ime: SWERY) sa svojim timom Access Games rad na njoj je počeo 2007. godine. Pošto je publika utvrdila da igra baš liči na „Tvin Piks”, pretrpela je redizajn, što je pomerilo datum izlaska. Konačno se pojavila 2010. godine i dalje ličeći na „Tvin Piks”. Tri godine kasnije, pojavio se i Director’s Cut, ovog puta i na PC-u.

Priča je puna otkačenih, simpatičnih detalja. Glavni lik se zove Frensis Jork Morgan. Jork je FBI agent koji dolazi u Tvin Pik... ovaj, u Grinvejl, mestašce u nekoj nedođiji na putu za Nigde. Jorka zanimaju ubice koje ubijaju žene, a baš takav zločin desio se u Grinvejlu. Pošto je malo blesav, Jork stavlja prste na slepoočnicu i umesto da, na primer, priča sa Dajanom, priča s izvesnim Zekom kojeg niko ne vidi. Pije kafu koja mu daje savete (na primer, da će bitna stvar da mu se desi u luna-parku, iako u Grinvejlu nema luna-parka). U određenim trenucima, pojavi se poruka „Press ’E’ to start profiling”. Kada pritisnete ’E’, razne slike munjevito se smenjuju na ekranu, kao da Jork doživljava viziju. Zapravo, tako izgleda „profajling” u umu jednog Japanca koji je zadojen zapadnjačkom pop kulturom.

Najpoznatija scena iz igre, koja je svojevremeno obišla Internet, jeste ona u restoranu tipa diner, gde je Jork došao do obeduje. Tada se pojavljuje i gospodin Stjuart, čovek u kolicima s maskom na licu, koji komunicira u stihovima, preko asistenta koji svaku rečenicu završava sa: „Tako kaže gospodin Stjuart.” Dotični naručuje sendvič sa ćuretinom, džemom od jagode i žitaricama. Tada se muzika iz laganog džeza menja u suspense pratnju i, dok Jork komentariše da je to „sendvič za grešnike” – Stjuart se iz nekog razloga kažnjava. Deadly Premonition pokazuje kako vaša baba, koja gleda previše loših TV serija, zamišlja posao FBI agenta, što je glavni izvor humora.

Dalje u istoj sceni ispoljava se drugi izvor humora – nasumična blesavost. Jork odlučuje da proba „sendvič za grešnike”, shvata da je odličan, i tada se muzika ponovo menja, ovog puta u euforični pank rok, čemu toliko nije mesto u jednom mračnom krimiću da to mora da vam bude simpatično. U sledećoj sceni neko brutalno umire... Baš su šašavi ti Japanci.

Kada ne pratite priču, uglavnom se ili vozite ili pucate. I jedno i drugo je bezveze. Fizika vozila ne valja. Spora vožnja od tačke A do tačke B smara. Akcija je dosadna, jer onda kada pucate, ne možete da se krećete. Vidite protivnika, nanišanite, pucate. Nekad stigne da vas zakači, nekad ne. Rinse, repeat. To nije toliko loše izvedeno, koliko je loše zamišljeno.

Tehnički, igra deluje amaterski. Animacije su krute, grafika doslovno izgleda kao da je iz Playstation 2 ere, podržane su samo 720p rezolucije, interfejs je neudoban...

Ipak, nismo sigurni da bismo bilo šta od toga promenili, pošto je toliko u skladu s otkačenom prirodom igre. Godina je 2013, a igrate igru u 1280 x 720 u kojoj glavni lik jede sendvič s ćuretinom i džemom od jagode. Da je mehanički bolja, igra bi bila zabavnija, ali ne bi bila toliko ekscentrična. Da budemo jasni, mehanika nije katastrofalna, samo je često naporna. Ipak, ako igrate igre samo zbog gejmpleja, Deadly Premonition nije za vas.

Jedina uspela komponenta igračke mehanike jeste veliki stepen slobode koji vam dozvoljava da se uživite u igru. Naime, ako u određeno vreme ne budete na određenom mestu, neke opcione događaje možete da propustite. Oni produbljuju priču sporednih likova. Kada ti likovi kasnije utiču na glavnu radnju, to rade zanimljivije, pošto ih već znate od ranije. Sem toga, morate da jedete i spavate. Čak i glavnu radnju odmotavate tako što se u određeno vreme pojavite na određenom mestu. Deadly Premonition čini da se zaista osetite kao da rešavate zločin u nekoj bizarnoj zabiti unutar čudnog, čudnog sveta...

Genijalan je jedan od komentara posetilaca na izvesnom igračkom sajtu: „Ubeđen sam u to da je u Japanu manijakalno smejanje u trajanju od 15 minuta i nekontrolisano vrištanje psovke ’j*** se’ skroz prihvatljiv odgovor na pitanje vaših šefova o tome kako će vaša sledeća igra da izgleda”. Zaista, Deadly Premonition je srednji prst svakom Call of Dutyju, likovima koji na početku Assassin’s Creeda izjavljuju da je u pitanju rad ljudi raznih rasa i verovanja, autorima novog Hitmana koji bezuspešno pokušavaju da budu tarantinovski kul... Deadly Premonition ne pokušava da bude kul. Nije kul, i to zna. I baš ga briga za to.

Aleksandar ĐURIĆ