Enslaved je naučnofantastični nebrušeni dijamant, visokobudžetna akciona igra čiji su autori zaista obratili pažnju na priču. Sem toga, svidela nam se i igračka mehanika. Ipak, smatramo da nijedan deo igre, sem likova, nije nebeski dobar. Međutim, baš zbog likova, Enslaved je igra koju ne možete da mrzite.

U pitanju je port igre koja se na „velikim” konzolama pojavila još 2010. godine, preduzeća Ninja Theory, koje je prethodno bilo poznato po tabačini Heavenly Sword, a ove godine dospelo je u žižu javnosti zbog Devil May Cry: Devil May Crya. Izdavač, moćni Namco Bandai, iznenadno je odlučio da igru portuje na PC, što je iznenađenje veliko gotovo kao podatak da Lost Planet 3 i nije toliko loš.

Scenario za igru pisao je Aleks Garlend, poznat kao scenarista filmova „28 Days Later” i „Sunshine”, a i kao autor romana prema kojem je snimljen film „The Beach”. Za režiju i motion capture/glas protagoniste bio je zadužen Endi Serkis (AKA Golum). Ta cenjena imena nisu samo skupa reklama, nego su i uspela da Enslaved, u poređenju s drugim igrama, postave visoko na narativnoj lestvici. Priča je zasnovana na klasičnom kineskom romanu „Putovanje na Zapad” iz 16. veka, s tim što je smeštena u postapokaliptičnu budućnost, u kojoj su roboti maltene zbrisali celokupno čovečanstvo. U toku je lov na malobrojne preživele, koje roboti porobljavaju. Igrom slučaja, ruši se jedan od brodova koji prevozi robove. Jedini preživeli ujedno su i glavni junaci igre – mlada „hakerka” Trip i Majmun, koji je taj nadimak dobio zbog svojih platformskih sposobnosti. Trip programira Majmuna tako da mora da sluša njene naredbe, te on time postaje enslaved... Ako ona umre, umire i on. Nevoljni duo tada kreće u pravcu civilizacije...

Mehanički, Enslaved se prvenstveno zasniva na zabavnim borbama i dosadnom platformisanju, koje je jedna od najvećih mana igre, ali i na nizu drugih izazova koji se ređe javljaju. Da odmah raskrstimo s platformisanjem, pošto bi ton ove recenzije trebalo da bude pozitivan... Dakle, možete da skačete samo na predodređenim mestima i nikad ne možete da padnete. Tokom najvećeg dela igre, platformskog izazova doslovno nema, što je bezveze, pošto platformisanje čini kvantitativno veliki deo igre. Tokom tih delova Enslaveda, doslovno možete da razmišljate o nečemu skroz levom. Zato smo se u tim trenucima osećali kao da gubimo dragoceno vreme. Stub nalevo svetli, znači, treba da pritisnem ’A’ i ’Space’... Sad svetli platforma nagore, znači, ’W’ i ’Space’... I tako kroz celu igru.

Borbe su dobre. Osećaj prilikom udaranja neprijatelja je na visokom nivou. Takođe, fino eksplodiraju. Tradicionalno, kako igra odmiče, tako uvodi nove protivnike, protiv kojih koristite različitu taktiku. Tipova neprijatelja ima dovoljno, s obzirom na količinu borbe u igri. Uobičajena bitka izgleda ovako: blokirate udarac protivnika koji je odmah skočio na vas. Koristite poseban udarac da razbijete štit drugog robota. Dok ga bijete, napada vas veliki crveni robot. Njegov prvi udarac izbegavate, pošto ne možete da ga blokirate. Jurite do trećeg, eksplozivnog robota. Neutrališete ga i koristite kao granatu... Dakle, borba nije samo mlaćenje tastera.

Za razliku od većine igara, u kojima se smenjuju jedni te isti elementi gejmpleja, Enslaved je bogat specifičnim izazovima. U jednom trenutku koristite Trip kao mamac da priđete robotima s leđa. U drugom ih jurite na svom hoverboardu. U trećem koristite oklopljeno vozilo kojim Trip upravlja kao zaklon, dok istovremeno preskačete provalije... Možemo da nabrojimo dosta takvih trenutaka, što je veliki plus.

Ipak, iako je igračka mehanika dobra, nije legendarno zabavna. Najveći problem je nedostatak dubine i pravog izazova. Maltene nikada ne morate da razmišljate, zbog čega se ne osećate posebno lepo onda kada trijumfujete.

Enslaved gotovo nikada nije iritantan. Nema trenutaka kada poginete jer Majmun nije blokirao udarac iako ste pritisnuli taster za blok. Niskokalorični gejmplej koji funkcioniše mnogo je bolji od kompleksnog gejmpleja koji vas stalno nervira jer ne radi kako treba. Nije neviđeno zanimljivo, ali bar ne čupate kosu.

Najveća vrednost igre jesu likovi. Mislimo da u video-igrama nismo naišli na ovoliko uverljive likove još od kad smo u Dragon Ageu bili u družini s Alisterom. Gluma je odlična, a mnogo toga je prikazano suptilno, putem izraza lica. Majmun i Trip ne brbljaju mnogo, ne koriste izraze koje obični ljudi nikada ne bi upotrebili... Uživanje je kada se uživite u ulogu uverljivog mačo lika kao što je Majmun. Istovremeno, zavolite i krkhu, uplašenu, plemenitu Trip. Ona nije alfa-ženka niti ima neki gimmick, kao većina ženskih junaka u svetu igara. Trip je obična devojka u neobičnim okolnostima. Postoji deo u igri kada je bacate preko provalije koju sama ne može da preskoči. Međutim, ne bacite je dovoljno jako, te krene da visi s ivice provalije. Onda imate nekoliko sekundi da preskočite provaliju i spasete je. U tim trenucima nam je zaista bila „cimka” da Trip ne padne, iako bi to samo dovelo do učitavanja checkpointa od pre nekoliko sekundi. Imate utisak da Trip ne može bez vas, ali ni vi bez nje.

Ipak, velika je šteta što nema više mesa na kostima zapleta. Završna animacija se bavi nekim zanimljivim filozofskim pitanjima (koja su, doduše, već viđena, recimo u „Matriksu”, pa i „The Beachu”), ali do tada u igri i nema mnogo zapleta – tokom dve trećine igre, uopšte se ne razvija. Jeste da je ovo road story, ali na putu se ne dešava bog zna šta zanimljivo. Bilo bi mnogo bolje kada bi ti uverljivi likovi bili deo neke dobre priče.

Enslaved nas nije izuo iz cipela, ali nam je zbog svojih likova veoma simpatičan. Nikada ga nećemo zaboraviti.

Aleksandar ĐURIĆ