Assassin’s Creed IV: Black Flag

Always be prepared” je mantra kojom Ubisoft verovatno redovno počinje svaki brifing i sastanak osoblja. Iako neprijatno iznenađeni neočekivano blagom prođom Assassin’s Creed trojke, vredni Francuzi/Kanađani su u rukavu spremno imali dobitnog keca na kojem je paralelno rađeno već nekoliko godina unazad. S obzirom na to da sa nindžama, zombijima ili piratima čovek retko kad može da omane, šesta po redu Assassin’s Creed igra dodatno pokušava da osvoji (ohlađena) igračka srca, i to sve u predvečerje tumbanja na igračkoj sceni koje će doneti premijere konzola nove generacije.

Da ne bismo spoilovali finale prethodne igre, recimo samo to da ćete se u futurističkom „odeljku” novoga AC-a baviti „farmingom” avantura Dezmondovog piratskog pretka (pod izgovorom novog interaktivnog vida zabave), ali sa očekivanim pozadinskim korporativnim agendama vezanim za tehno-artefakte za promptno pokoravanje cele planete. Ono što jeste na coveru kutije i što čini meso nove igre, tiče se avantura Edvarda Kenveja, ambicioznog pirata-pripravnika (i direktnog pretka glavnih likova iz prethodne igre) koji će, zarad verenice, sebi zacrtati ambiciozni dvogodišnji plan zgrtanja para na visokim morima, i odlazak u prevremenu penziju potom. Početne mršave piratske aktivnosti brzo dobijaju vetar u leđa kada Edvard bude sreo (i upokojio) odbeglog pripadnika famozne atentatorske sekte, nakon čega će se, preuzevši identite svoje žrtve, uputiti ka Havani i leglu tamnošnjih templarskih spletkaroša. Ono gde AC 4 čini značajno odstupanje u prepoznatljivom narativnoj tapiseriji serijala, tiče se činjenice da ste prvi put stavljeni u kožu pojedinca kome je lična korist uvek na prvom mestu, da više niste u centru velikih zavera, i da ste sada praktično samo svedok događaja koji se trudi da ućari što više za sebe i svoju vernu posadu (uz prateće povlačenje za nos i templara i sekte ubica kojima ste bespogovorno služili u ranijim nastavcima). Dodatni plus je i mogućnost da ukrstite sablje i katarke (ili se udružite) s najpoznatijim njuškama zlatnog doba (analogne) piraterije (Crnobradi, Bendžamin Hornigold, En Boni, Kaliko Džek i ostali).

U tri veća grada (Havana, Kingston i Nasau) i nekolicini manjih ili većih pirate friendly naseobina, Assassin’s Creed 4 se odvija na prepoznatljiv način, sa gomilom aktivnosti koje su poznate od ranije (uz nekolicinu novih). Ono gde igra blista i gde ćete provoditi najveći deo svojih avantura, međutim, tiče se slobodne plovidbe po karipskom arhipelagu i nebrojenih aktivnosti koje vas očekuju na uzburkanim vodama koje vrve od interesnih tačaka svih fela i stepena izazova.

„Gospodine Adeval, postavite kurs za Tortugu” veoma brzo može da se pretvori u „Ček, ček, samo da bacim pogled na okolinu s onog vidikovca...” ili u „Uh, kolika kitopsina se očešala o desni bok, momci, spremite harpune i spustite čamac!”, ili u „Španska galija s leve strane, ako ovo sokoćalo od durbina ne laže, sad ćemo da je rasteretimo svog tog suvišnog zlata...” i „... kako to mislite: možda se dovuče do tvrđave, pa sravnićemo i nju sa zemljom, har, har!” ili „deder tu mapu sa zakopanim blagom ’vamo, one palme na onom žalu sumnjivo podsećaju na ovo sa skice” ili sve ovo zajedno, u jednom neprekidnom nizu događaja koji se bez ikakvih zadrški pretapaju jedan u drugi. Izražena privlačnost AC četvorke upravo i leži u činjenici da uz njega možete provesti sate i sate nepatvorene zabave, a da se ni milimetar ne pomerite u glavnoj kampanjskoj priči (koju ćete takođe gustirati sa guštom). Dobrodošla novina fluidnom gameplayu je i sistem za brzo putovanje između do tada otkrivenih (i aktiviranih) visinskih kota, koji besprekorno funkcioniše čak i dok ste na uzburkanom moru.

Samo upravljanje vašom apgrejdabilnom galijom odrađeno je za medalju i lako tera na zaboravljanje svih dižrecija i gnjavaži iz stvarnog života. Jednostavan kontrolni mehanizam plovila, robustan borbeni angažman topova, zapaljivih buradi ili mortar artiljerije (u zavisnosti od strane broda sa koje trenutno nišanite), potapanje ili kačenje na oštećene neprijateljske brodove (i premeštanje borbe na protivničku palubu), bitka sa uzburkanim morem ili sveopšta bežanija od lovaca na ucene jednom kada vam se skala ozloglašenosti poveća, a sve to uz zdušno bodrenje i složno pevanje posade, odrađeni su sjajno i, zajedno sa ostalim bogatim sadržajem igre, čine AC 4 jednim velikim i impresivnim open world iskustvom, gde svi prateći elementi besprekorno dobro funkcionišu ispod privlačne haube.

Ili bar svi. Poslovična repetativnost akcija i postupaka uspešno je prigušena pomenutom širokom lepezom dostupnih aktivnosti, ali je mahanika borbi i dalje metiljava i kljakava. Ono što je još u prvoj Betmenovoj Arkham avanturi funkcionisalo besprekorno, autori Creeda ni posle šest dugih godina jednostavno ne uspevaju da uspešno implementiraju u svoje igre. Borbe su i dalje odrađene zbrda-zdola, učesnici se neprirodno kreću i „gibaju” tokom merkanja, finesi u borbi praktično nema i sve se na kraju svodi na mahnito lupanje tastera za napad u nadi da će glavni junak pre ili kasnije „upasti” u sekvencu poteza koje označavaju protivnikovu smrt (ubačen je i dinamičan sistem blokiranja, ali gubi smisao kada na ekranu nastane neizbežan krkljanac sa desetinama učesnika). S druge strane, stealth momenti su odrađeni iznenađujuće uspelo i interesantno, uz zamerku što sirovina Edvard nikada neće naći za shodno da se kreće pognuto kada se nađe van prirodnih zaklona (prerasla vegetacija, paprat, bale sena i palminog lišća i slično).

Dodatni plus zaslužuje i grafička obrada, koja je vidno uznapredovala u odnosu na prethodne iteracije (pop-up elemenata po nivoima više nije toliko izražen, senke više nisu tako napadno treperave, daljina iscrtavanja je veća i stabilnija, optimizacija je bolja, scene su koloritnije i manje sumorne nego ranije i drugo). Osim sitnih i uglavnom zanemarljivih bubica koje se vuku od ranije, Assassin’s Creed IV je predivna evolucija jedne sjajne ideje, i dokaz da je Nova godina za igrače stigla mesec i kusur dana ranije.

Aleksandar DINIĆ