Da postoji takmičenje u neupečatljivosti glavnih protagonistkinja vodila bi se mrtva trka između Art of Murder, Chronicles of Mystery, i Secret Files serijala. Za AoM i CoM heroine spasa od početka nije bilo (oduvek su ličile na plastične lutke, automate za izbacivanje rečenica koje bi, ako nisu na silu pokušavale da budu duhovite, zvučale beživotno i dosadno). Igre smo igrali ili da bismo uživali u grafici, ili zato što u datim trenucima i nije bilo ničeg pametnijeg za konzumaciju. Tunguska je, na drugoj strani, u početku imala određenog šarma, koji je netragom nestao sa Puritas Cordisom, dok smo ga se već sa trećim nastavkom sećali samo kao relikvije iz prošlosti. Nina je zvučala sve više i više izveštačeno, Maks nije činio ništa da pomogne, tako da se (relativno) novi lik u serijalu koji bi osvežio svet Tajnih dosijea može pokazati kao pravo rešenje.

Ovde na scenu stupa Samanta Piters, Maksova prijateljica iz studentskih dana, a sada čuvena novinarka. U Puritas Cordisu smo je gledali u epizodnoj ulozi na indonežanskom ostrvu, kada ju je Maks spasao zle sudbe (za detalje pogledati strip koji se može besplatno skinuti sa oficijelnog sajta, a koji na nekoliko stranica objašnjava „predistoriju” gospođice Piters). Strip je školski primer lošeg štiva; sve ono što je u jednom stripu moglo da pođe naopako – pošlo je (počev od bezveznog kadriranja pa do užasnog teksta), ali je na sreću kratak i svoju funkciju podsećanja na prethodne događaje vrši korektno.

Hoće li Sem biti u stanju da povrati posrnuli serijal? Ima li dovoljno snage, šarma, harizme i šmeka? U dve reči – neće, i nema. Nakon Puritas Cordisa nismo verovali da iko može zvučati dosadnije i praznije od Nine, ali eto, Samanti je uspelo. Mnoštvo nepotrebno dugih komentara na objekte iz okoline i dijalozi sa snažno izraženom crtom izveštačenosti pratiće nas do samog kraja. Sem je zamišljena kao tvrdoglava, inteligentna i drska, ali nijedna od ovih karakternih crta neće nam biti predstavljena na adekvatan način. Jedno je napraviti spisak osobina koji će krasiti glavnu junakinju, a sasvim drugo ispratiti to odgovarajućim scenarističkim rešenjima i dijalozima. Deep Silver će morati ozbiljno da porazmisli o unajmljivanju profesionalnih pisaca koji će likovima udahnuti život.

Početak igre zatiče nas na ostrvu u Indoneziji, nakon što se Samanta oprostila od Maksa i krenula da potraži pomoć. Nalazimo je na obali, pored izbušenog gumenog čamca, pa će njegovo osposobljavanje biti prva prepreka povratku u civilizaciju. Nakon ovog kratkog dela, čeka nas još jedan mali set lokacija oko muzeja u Nemačkoj, da bi se zatim prešlo na glavni deo igre, smešten u Africi. Samanta je u potrazi za profesorom koji sa svojom ekspedicijom istražuje genetske promene faune koja naseljava jezero Bosumtvi u Gani, nastalo udarom meteora. Profesor netragom nestaje, a u avanturu će uplivati elementi folk priča naroda Ašanti iz Zapadne Afrike koji govore o misterioznim stvorenjima koja u mračnim noćima, okačena o drveće, vrebaju ljude, odvlače ih u mrak i piju im krv (ovo je ipak avanturistička priča, ne očekujte horor). Savršena pozadina za jednu avanturu, reklo bi se (savršena jer motiv afričke verzije evropskih vampira nije korišćen gotovo nigde), ali potencijal koji priča sa sobom nosi nije čak ni načet. Najpre, dužina igre ne dozvoljava scenariju da se „razmaše”, a zatim, tu je već spomenuti problem sa tekstom koji više uspavljuje nego što je u stanju da zaintrigira.

Svi ostali aspekti igre sasvim su u redu – zvučni efekti i neupadljiva muzika nisu nešto po čemu ćemo igru upamtiti ali su urađeni profesionalno, a svakako najlepša strana igre je pozadinska grafika (nismo ni očekivali drugačije) sa „dugačkim” lokacijama koje se skroluju (i bude sećanja na naslove stare škole). U tehničkom smislu, modeli likova su urađeni uz standardni nivo kvaliteta za ovakav tip igara (avanture sa prosečnim budžetom, koje ciljaju na publiku najrasprostranjenijeg profila – onu sa slabijim mašinama, kojoj manjak poligona i teksture lica u nižoj rezoluciji ne znače koliko mogućnost da igru uopšte pokrenu).

Zagonetke inventarskog tipa smenjuju se sa nekoliko logičkih, kojima, iako su lake i zabavne za rešavanje, manjka originalnosti. Forsiranje zagonetki sa obrtanjem iscepanih delića papira, a koje bezobrazno napuštaju teritoriju avantura i zadiru u casual vode – ne razumemo.

Mali broj lokacija, lagane probleme, te brzo stizanje do kraja ne ubrajamo u mane (uostalom, igra se i prodaje po ceni nižoj od uobičajene što jasno govori da ne nudi dugotrajnu zabavu), ali ukoliko autori ozbiljno ne porade na oživljavanju svojih lepih (ali beznadežno plastičnih) likova, možda se bojazan da serijal više niko neće uzimati za ozbiljno, obistini.

Miša MITRANOVIĆ