Poslednji put kada smo imali igru baziranu na memoarima real life opasnog brke komandosa (Soldier of Fortune: Payback) stvari nisu ispale baš najbolje. Korak dalje (odnosno niže) ovih dana uspeli su da odu ljudi iz Rebelliona i Bethesde pretačući u formu video igre krvave avanture Ričarda Dika Marčinka. Opasni Navy Seals specijalac, strah i trepet komunističkih službi, čovek koji je zadužio armiju SAD i borbenim i ostalim aktivnostima, njuška koja pod pasom ima ekplozivne mandate u svim bitnijim konfliktima tokom hladnog rata, bez svake sumnje zaslužuje kvalitetniji naslov koji bi počastio svojim imenom.

Zaplet igre je, bez ikakve sumnje, direktno inspirisan nekom od novijih filmskih akcionih majstorija plavokosog Dolfa Lundgrena, večitog gubitnika, koji je odavno propustio šansu da postane zvezda u vremenu kada su obim mišice i grubi evropski akcenat bili sigurna ulaznica u svetlosti Holivuda. Igra je smeštena u nekakav jeftin, tomklensijevksi univerzum iz osamdesetih godina u kojem dežurni crveni krivci, krijući se iza gvozdene zavese, prete slobodoumnom svetu nekakvim opasnim nuklearkama. Nakon komično-retardiranog uvodnog sinematika, ostatak Dikovog tima biva izmasakriran u pripremljenoj zasedi kao gomila najgorih prašinara, osuđujući ga na to da zamlaćivanje za spornim raketama nastavi solo. A sad spektakl: igra ima ukupno osam (osam!) nivoa prosečne dužine jednog doručka, što znači da ćete je brzo završiti.

Rogue Warrior u jednoj igri sublimira sve loše strane pucačina u prvom licu još od pre jedne decenije. Strogo pravolinijsko odmotavanje nivoa, gde praktično nema mesta za bilo kakve bazične manevre osim „idi i pucaj”, katastrofalni AI protivnika koji često odmažu sami sebi prilikom napada, kockasto-dosadni dizajn generičkih nivoa u kojima dominira apatija komunističke arhitekture iz osamdesetih godina, prebacivanja u perspektivu trećeg lica prilikom zauzimanja zaklona ili nekih tercijarnih poteza, kljakavo-komični i suvišni stealth elementi gameplaya, odsustvo bilo kakve atraktivnosti ili raznovrsnosti sadržaja...You name it. Sve ovo zasenjeno je glavnom „atrakcijom” igre – Dikovim poganim jezikom kojim će čašćavati protivnike levo i desno, a koji pripada nikom drugom do Mikiju Rorku, glumcu-sirovini koji se nije ovako dobro zabavljao još od primanja britanske nagrade BAFTA (gde je, takođe, oralno „briljirao”). U proseku, svaki drugi susret sa neprijateljima počinje ili se završava f-bombama, sočnim psovkama, vulgarnostima, opscenostima i intenzivnim pominjanjem Ričardovih genitalija u svakoj mogućoj kombinaciji sa ustima nesretnika s druge strane nišana. Nakon što otupite na ovakvo puko psovanje radi psovanja (koje bi i jednog Semjuela L. Džeksona nateralo da se oseća neprijatno), na površinu smesta isplivavaju svi ostali loši aspekti gameplaya.

Osećaj prilikom napucavanja je loš i naporan, kontrolnim sistem je grub i, čini se, više je baždaren za kontrolere aktuelne generacije konzola. Šta tek reći za „inteligenciju” protivnika koje će i sam Marčinko često nazivati retardima: većina njihovog borbenog „angažovanja” svodi se na puko stajanje i otvaranje vatre, nasumično pretrčavanje i naletanje na ništan vašeg oružja, ignorisanje i šetkanje kraj bačenih granata (često i sopstvenih!), napucavanje razbacanih eksplozivnih burića pred kojih stoje(!) i još nekoliko podjednako urnebesnih bisera. Ovome u prilog ide i kretenski projektovan „stealth” sistem koji igra servira totalno nasumično, i kad treba i kad ne treba, sa protivnicima koji se često okreću ka zidovima i kuliraju jasno vam dajući do znanja da možete slobodno da ih izrezbarite nožem ili im zavrnete vratove. Ovakvo problematično ponašanje, inače, važi za sve „klase” neprijatelja koje ćete sretati, bez obzira na to da li se radi o naoružanom korejskom automehaničaru ili visokotreniranom ruskom specijalcu, što dodatno cementira osećaj da zaista gledate neku niskobudžetnu akcionu limunadicu sa borbenom logikom iz filmova osamdesetih. Jedina stvar po kojoj se ova gadost izdvaja u pozitivnom smislu jesu atraktivne scene eliminacije protivnika kad im priđete neopaženo, a koje su često context sensitive u odnosu na okolinu (što će rezultovati prebacivanjem nesrećnika preko ograda, obijanjem glave o obližnje zidove ili nekim drugim brutalnim eliminacijama).

Grafička rešenja su u skladu sa svim što je rečeno i pokreće ih jeftini engine. Ovo se ogleda u mračnoj i siromašnoj grafici, loše sklopljenim teksturama (čak i kada su bogate detaljima) i dosadnom dizajnu u kome dominiraju redovi smenjujućih skladišta, kancelarija i fabričkih pogona. Likovi su modelovani za nijansu bolje, ali nije u pitanju ništa što ne vetri brzo iz sećanja, uz često komične animacije skljokavanja na elemente okruženja kada ih upucate. Zvuci oružja i fijukanje metaka kvalitetom se izdižu iz sveopšteg gliba, ali bi im koristilo malo više raznovrsnosti i dodatne obrade kako ne bi stalno zvučali isto.

Očigledno je da pravi gospodin Marčinko ne daje ni pet para za tamo neke igrice, već mu je verovatno neki osmogodišnji nećak predložio da bilo mnogo cool da napravi igru po sopstvenim doživljajima i da pritom zaradi nešto na brzinu. Njemu zaista u tom slučaju ništa ne možemo da zamerimo, ali ostaje misterija kako to da je jedan ozbiljan industrijski igrač kao što je Bethesda (bez obzira na to šta svako normalan misli o Falloutu 3) stavila pečat na ovakvu abominaciju od igre na koju je, suprotno zdravom razumu, nalepljena cena 50 i 60 dolara (u zavisnosti od platforme)!

Aleksandar DINIĆ