Praksa „smuti pa prospi” odomaćila se poslednjih godina u igračkoj industriji. Mešanje žanrova nije ništa novo, ali je primetna tendencija rasta posezanja za ovom taktikom, te nam tako iz studija Neocore Games ovog meseca stiže King Arthur: The Role-playing Wargame, simpatična mešavina potezne i strategije u realnom vremenu sa elementima RPG-a.

Priča za osnovu uzima legendu o kralju Arturu koji je nakon očeve smrti, nasuprot očekivanju, dospeo na presto tako što je izvukao famozni Ekskalibur iz kamena. Naravno, većem delu plemstva ovo se nimalo nije svidelo, te odlučuju da ne priznaju mladog Artura kao vrhovnog vladara. Tu na scenu stupa igrač sa zadatkom da „pomogne” vlasteli da prihvati kralja – milom ili silom. Pored arturijanskog mita, igra pozajmljuje motive iz keltske mitologije, kao i od poznatih pisaca fantastike poput Tolkina i Sapkovskog i gradi „svoj” svet. Priča je otvorenog tipa i igraču se skoro svaki put nude dva dijametralno suprotna načina da izvrši zadatak, te se već tu primećuje roleplay crta.

Kretanje po mapi odvija se u poteznom režimu, pri čemu svaki potez predstavlja jedno godišnje doba. Svako godišnje doba ima svoje prednosti i mane, s tim što zima služi za hibernaciju, tj. pripremanje vojske za nove pobede. Karta je podeljena na provincije, koje se zauzimaju osvajanjem svih gradova koji im pripadaju. Geopolitička komponenta umnogome je zanemarena, što ne mora biti loše. Vitezovi imaju ulogu vođe u bitkama i svojim veštinama, kako pasivnim (veći moral, jača odbrana itd.) tako i aktivnim (magije), pomažu prijateljske trupe. Takođe, svakom od vitezova mogu se dodeliti po tri oblasti kojima će upravljati, gde njegove veštine ponovo dolaze do izražaja (veći porez ili prinos hrane, niže cene regrutovanja i slično). Nakon svake pobede na bojnom polju i i vojska dobijaju iskustvene poene. Kada se nakupi određeni broj poena, oni se mogu ulagati u poboljšavanje jedinica (bolji napad/odbrana, manja cena održavanja). Vitezovi napreduju po istom sistemu, s tim što se kod njih poeni ulažu u atribute, kao i u pomenute veštine i magije, koje su dovoljno raznovrsne da ih nikad ne manjka, a opet nema ih dovoljno da bi bilo nekih koje nikada nećete upotrebiti. Takođe, svaki vitez može da nosi do četiri artefakta koji pozitivno utiču na njega, vojsku ili na provincije kojima upravlja. Dijapazon jedinica je dovoljno širok da zadovolji apetit prosečnog stratega, a one variraju od pešadije, strelaca, falangi i konjice, do specijalnih jedinica od kojih svaka ima više različitih tipova.

Misije u igri uglavnom se dele na one koje se rešavaju mačem i magijom i tzv. avanture, zadatke koji su predstavljeni tekstualno i koji poput dijaloga u RPG igrama imaju više potencijalnih ishoda. Na njih se može poslati samo jedan vitez bez vojske, a od njegove privrženosti avanturisanju umnogome zavise ponuđene opcije. Ovde se sve svodi na donošenje odluka koje će uticati na dalji razvoj situacije, kako na datom zadatku tako i u predstojećem odmotavanju priče. Po završenoj avanturi dobijaju se nagrade u vidu iskustva, zlata, jedinica, artefakata ili promene/jačanja moralnog ili verskog opredeljenja.

Neosporno najinteresantniji aspekt igre predstavlja pomenuti sistem moralnog i verskog opredeljenja, svojevrsni pandan sistemu alignmenta u DnD igrama. Predstavljen u vidu krsta, na svakom od četiri kraja zastupljen je jedan ekstrem. Tako se moralni krak sastoji od Pravednika i Tiranina, a verski od hrišćanstva i „stare vere”. Svaki izbor koji napravite u igri promeniće vaše mesto u ovom koordinatnom sistemu. Ovo je svakako veoma bitno zato što pomeranje u određenom smeru po ovom dijagramu otključava nove magije, mogućnosti (poput slanja vojske zimi na odsustvo, čime se smanjuju troškovi održavanja) i određuje u kom će se maniru razvijati vaša vojska.

Očekivali smo da će srž igre biti bitke, ali one nisu ispunile očekivanja. To možemo prihvatiti kao posledicu prebacivanja fokusa na roleplay deo, ali stoji činjenica da su bitke u King Arthuru nespretna kopija onih u serijalu Total War. Svi aspekti bitke i dalje su tu, od uticaja terena i vremenskih prilika do klasičnog kamen-papir-makaze uparivanja, sa magijama pride, ali nismo se mogli oteti utisku da je iskustvo u neku ruku siromašnije. Postojanje opcije automatskog odigravanja bitke je u nekim trenucima više nego dobrodošlo, iako su šanse da AI obavi posao sa dostojnim pristojno vrlo male, ali štedi vreme i živce u borbama protiv slabijih protivnika.

Vizuelno, igra baš i nije za pohvalu. S jedne strane imamo veoma lepe, ručno crtane slike, menije i interfejs, kao i poprilično detaljne modele jedinica na bojnom polju, dok se na drugoj strani nalazi mapa živopisnih boja sa fenomenalnim animacijama koje dočaravaju smenu godišnjih doba, koja ipak često deluje preterano plastično. Svetlost koja se odbija o talase mora oko Britanije samo doliva ulje na vatru. Ipak, situaciju umnogome „pegla” izbor mekih i toplih boja koje još nekako i prikrivaju loš reljefni dizajn.

Zvuk, nasuprot slici, zaslužuje poštovanje. Muzika je tematski napisana, vešto orkestrirana i virtuozno izvedena, te u svakom trenutku diže moral igraču i gura ga u nove pobede. Iako je narator jedini koji govori u igri, izbor glumca koji mu zajmi glas pun je pogodak.

Posle svega rečenog, sigurni smo da starije igrače prožima snažan deja vu osećaj. Da, King Arthur je presvučeni, našminkani Birthright: The Gorgons Alliance, četrnaest godina i nekoliko plastičnih operacija kasnije. Ovo svakako nije zamerka, ali moramo uzeti u obzir to da igra ne donosi ništa revolucionarno. Uprkos tome (ili baš zahvaljujući tome), zabava je zagarantovana i velike su šanse da se nećete pokajati ako posvetite vreme nedaćama kralja Artura i vitezova Okruglog stola.

Pavle ĐORĐEVIĆ