Kada se pojavio pre dve i po godine, prvi DiRT nije baš naleteo na preveliko oduševljenje publike, koja je navikla na dotadašnji ritam Colin McRae igara i koja je namršteno dočekala „tamo neke bagije koji se trkaju po Americi...”. Ambiciozno zamišljen od strane Codemastersa kao osveženje koncepta koji ih je proslavio u prethodnih pet delova, DiRT je najviše ostao upamćen kao uvertira u famozno superiorni GRID godinu dana kasnije. Kvalietni nastavak koji se pojavio ovih dana pored nekih novina najavljuje i moguće buduće ritmično smenjivanje off-road i gridolikih arkadnih trka, što će trkački fanovi i te kako pozdraviti.

Prva novina koja će vas dočekati jeste način na koji je organizovana igračeva karijera – on je bitno promenjen u korist uranjanja u osećaj da ste zaista opasna vozačka faca, za razliku od klasičnog biranja režima kroz standardne menije. Sad na raspolaganju imate svoju vernu prikolicu-kućicu u kojoj birate takmičenja na mapi sveta (dotična se otključavaju u skladu s iskustvenim nivooom, što se odnosi i na takmičenja u višim kategorijama, specijalne izazove i sporadične X Games turnire). Nakon izbora željenog takmičenja, izlazite iz prikolice, birate željenu zujalicu (ili kupujete novu, odnosno doplaćujete dodatke za određena takmičenja) i spremni ste za trku. Igra donosi buljuk različitih režima igranja koji su ili isprepleteni ili vezani za trenutnu geografsku lokaciju (London, Maroko, nekoliko trka u Americi, Japan i Kina na Dalekom istoku i mnoge druge. Za nas je verovatno najzanimljivije trkanje kroz hrvatske gudure na Dinari, sa nezgodnim kamenjarom koji najviše podseća na klasične Mekre igre). Pomenuti režimi podrazumevaju varijacije klasične reli potere za najboljim prolaznim vremenom, kao i standardne trke sa više protivnika, uz nekoliko dobrodošlih, osvežavajućih modova. Tu je trkanje s vremenom, gde je zadatak udarati u žute sunđer-blokove koji vam dodaju po nekoliko sekundi na ukupno vreme koje otkucava (gatecrasher), domination mod u kojem pokušavate da nametnete najbolje vreme na svakoj pojedinačnoj deonici staze, i subjektivno najinteresantniji last man standing u kom tokom prvog kruga počinje da otkucava vreme čijim isticanjem biva izbačen iz trke trenutno poslednji takmičar, posle čega se tajmer resetuje i dovodi u opasnost sledećeg vozača koji je na začelju. Tu su još i individualni pozivi na duel od strane kojekakvih vozačkih njuški (pošto im objasnite neke stvari u regularnoj trci), pa sve to onda treba pomnožiti sa nekoliko različitih težinskih kategorija koje progresivno otključavate i svemu dodati pomenute X Games turnire koji se sastoje od nekoliko vezanih trka na različitim kontinentima. Drugačije rečeno, ima dosta da se vozi, a razni režimi relativno dobro maskiraju osećaj da zapravo iz trke u trku radite istu stvar (uz često ponavljanje istih staza ili njihovih varijacija, što je manji minus).

U predahu između dve trke možete se pozabaviti i dodatnim aktivnostima u vidu praćenja auto-moto štampe (koja objavljuje važna dešavanja tokom kampanje), podešavanjem „ponašanja” automobila (prilično rudimentarno, ali ipak prisutno), promenom predefinisanih kolornih šema na vozilima ili stavljanjem raznovrsnih unutrašnjih ukrasa u vidu „onog što se zakači za retrovizor” i lutkica za vozačku tablu koje se ljuljaju i drmusaju u ritmu vožnje. Treba pomenuti i mnogobrojne korisne achievemente čijim ispunjavanjem popunjavate preko potrebne iskustvene poene. Multiplayer je, što je dodatni plus, dobro implementiran sa solo kampanjom i omogućuje brza i bezbolna uključivanja u online nadmetanja, učešće u zvaničnim turnirima, upućivanje izazova drugim igračima i praćenje overall leaderborda u svakom trenutku.

Sam osećaj upravljanja vozilima u početku će biti prilično problematičan, jer igra ponovo predstavlja dobar balans između arkadnog i realnog ponašanja metalnih grdosija čiju ćete težinu i intenzivne uticaje fizike i te kako osetiti prilikom vožnje. Najveći akcenat DiRT-a 2 stavljen je na različite terenske podloge koje izazivaju različito ponašanje automobila (zemljani i pustinjski drum, kamenjar, travnata podloga, asfalt i slično); to anulira princip vožnje u stilu „gas do daske” zbog učestalog proklizavanja, koje lako može da izazove totalni gubitak kontrole nad vozilom. Zgodna opcija flashbackova iz GRID-a prisutna je i ovde. Njihov broj zavisi od izbora težine na početku i oni omogućavaju premotavanje i korekciju spornih delova vožnje (uz loše odrađenu reprizu koja pamti svega nekoliko poslednjih sekundi).

Očekivano, s vizuelne strane zategnuti EGO engine ponovo ostavlja vas bez daha. Fanstastična grafika obiluje kvalitetom na svim mogućim poljima – od izgleda lokaliteta, modela automobila, izvanredno implementiranog kolorita, preko realističnih odraza okoline na kolima ili sunca na limariji i realističnog senčenja, pa sve do cele bulumente efektnih pratećih detalja (prskanje šoferšajbne prilikom jačih udaraca, lelujanje reklamnih panoa, brisači koji ekspresno sklanjaju prljavštinu i vodu sa stakla...), čineći da tokom igranja (a naročito u repriznim snimcima) zaista imate utisak da gledate direktni prenos sa stvarnih takmičenja. Manja zamerka odnosi se na model oštećenja koji je mogao biti detaljniji, ali je to, s druge strane, kompenzovano uverljivim fizičkim modelom. Zvuk krasi autentično režanje mašina, uz sve prateće semplove škripanja, udaranja i raznovrsnih efekata proklizavanja u zavisnosti od podloge. Glasovi vaših navigatora (koje možete menjati) korektni su i/ili dosadni, naročito ako se uzme u obzir to da bi mogli više da se potrude oko sinhronizacije krivina koje najavljuju (jer često kasne i dodatno zbunjuju najavljujući deonice puta koje ste već prošli).

Aleksandar DINIĆ