Kada smo pre skoro dve godine najavili igru Wet, konstatovali smo da se njena glavna protagonistkinja iz petnih žila trudi da postane nova Lara Kroft. Zaista, Rubi Malone, kojoj je glas pozajmila holivudska glumica Eliza Dušku (pamtimo je iz serije „Tru Calling”, filma „Wrong Turn”, ali i igara Saints Row 2 i Yakuza), prelepa je, ume da barata vatrenim i hladnim oružjem, a nije joj strano ni pentranje po raznim objektima i izvođenje čudesnih akrobacija. Postoji samo jedan problem – Rubi kao da je heroina nekog Tarantinovog filma. Dakle, luda je k’o struja, zanima je isključivo sopstvena korist i pri tom se uopšte ne libi da se prema oponentima odnosi krajnje nemilosrdno. Nimalo nalik umiljatoj Lari...

Za Rubi je sve pošlo naopako u momentu kada je, protiv svog instinkta, prihvatila posao ponuđen od strane lokalnog crime lorda. Ispostaviće se da se dotični lažno predstavio i našu heroinu uvukao u obračun sa još jednim poznatim šefom mafijaške grupe. Kada je shvatila šta joj se događa, Maloneova je ipak pokazala znake ljudskosti i krenula za krivcima, rešena da spere ljagu sa svog imena i ispravi načinjenu nepravdu (glavnom negativcu, inače, glas je pozajmio poznati glumac Malkom Mekdauel).

Wet je punokrvna pucačina (nalik Strangleholdu), kojoj su dodate primese modernih platformskih igara. Rubi, baš kao i Lara, može da se pentra po građevinama, izvodi skokove, spušta se po kablovima i gajtanima, trči po zidovima i njiše po prečagama na koje usput nailazi. Ovaj deo ubačen je da bi se razbila monotonija pucačkih sekvenci koje se, kao što ćete videti kasnije, sastoje iz tri različita dela. Upravo su pentranje i skakanje jedan od najslabijih elemenata igre, pošto igraču često nije jasno šta bi trebalo da učini, a i rutina koja se bavi ovim poslom nije preterano precizna. Tako ćete prečesto padati sa zidova, loše odmeravati skokove ili nepotrebno rešavati rebuse zašto sekvenca pritisnutih (i na ekranu naznačenih) tastera nije dala željeni krajnji rezultat. Kako bi uočila objekte koje može da iskoristi za akrobacije, glavna junakinja prema potrebi aktivira tzv. Rubi Vision, koji crvenom bojom označava dostupna mesta i donekle olakšava posao.

Pucačke sekvence su ono što Wetu daje poseban šmek i praktično ga čini naslovom vrednim pažnje. Rubi kosi neprijatelje pištoljima, SMG-ovima, nekom vrstom crossbowa i sačmarama. Primetili ste množinu, to je zato što Rubi uvek koristi po dva primerka istog oružja. Na taj način omogućeno je prašenje po dva neprijatelja istovremeno – AI se bavi nišanjenjem u jednog, dok se za drugog starate vi u oldfashion maniru. Međutim, to nije sve, jer Rubi u bliskom kontaktu s neprijateljima može da isuče mač i nesrećnicima presudi na samurajski način. Ipak, ono što je najzanimljivije jeste način na koji se puškaranje obavlja. Neprijatelje možete „skidati” klasičnim putem (trčiš, nišaniš, pucaš), ali autorski tim nije to imao u vidu, te Rubi izvođenjem raznih akrobacija automatski može da uspori vreme i tako se sa jadnicima obračunava u Matrix stilu. Možete hodati po zidu i pucati, klizati se na kolenima, visiti sa merdevina, usporavati vreme dok ste u skoku... Varijacije na temu skoro su neograničene, a u zavisnosti od maštovitosti dolazi nagrada u vidu poena. Zarađeni poeni koriste se za kupovanje poboljšanja – tweakovanje fireratea, većeg damagea, novih poteza, pa čak i pribavljanje dodatnih kockica energije. Ne treba posebno isticati to koliko je puškaranje u opisanom maniru efektno. Bukvalno ćete iz situacije u situaciju kreirati filmske scene za pamćenje i prava je šteta što se one ne mogu snimiti, jer zaista izgledaju kao da su delo opasno dobrog holivudskog režisera.

Pomenuli smo to da se pucačke sesije sastoje iz tri dela. Prvi je klasičan i podrazumeva puškaranje „usput” – kako naletite na nekog zlikovca tako ga automatski odvojite od života. Drugi deo su tzv. Arene i tada vam je radijus kretanja ograničen, a neprijatelji će nastaviti da dolaze dokle god im ne zatvorite spawn pointe. Konačno, treći deo odvija se kada Rubi upadne u specijalno psihičko stanje – Rage (kada joj krv protivnika prekrije lice). Sve je obojeno crvenom, crnom i belom bojom, a Rubi postaje jača, brža i preciznija. Pored ova tri glavna dela, možemo reći da postoje i dva dodatna, koji nisu toliko česti. To su jurnjave kolima (nećete vi voziti) i sekvence u kojima je potrebno određenim redom pritiskati na ekranu prezentovane tastere. Raznolikost je zaista za svaku pohvalu, a gunplay mehanika zaslužuje veliki plus.

Wet pada na polju prezentacije i tehničkih karakteristika. Primenjena grafička rešenja uopšte nisu na nivou aktuelnih ostvarenja i to ponekad ume da zasmeta (ruku na srce, tokom pucnjave nećete baš stizati da gledate detalje na zidovima). S druge strane, autori su primenili naročiti grafički filter koji čini da slika konstantno treperi (kao da se posmatra neki stari, izlizani film), što zna strašno da umori oči. Muzika je fantastična, apsolutno fantastična, i čini je 70-tak originalno pisanih soundtrackova (manje poznatih izvođača), što igri dodatno upumpava tarantinovski šmek.

Ono što nam je u celoj priči najviše smetalo jeste težinska neizbalansiranost. Neke deonice jednostavno ćete morati previše puta da ponavljate što zbog nekonzistentnog pentraj se / mehanizma, što zbog neprijatelja koji ne propuštaju priliku da vas precizno nafiluju olovom makar i dok trčite u cik-cak (govorimo o podrazumevanom težinskom nivou). I pored toga, Wet se završava iz dve-tri igračke sesije i ostavlja nedorečen utisak. S obzirom na to da multiplayer ne postoji, po okončavanju Story moda možete da probate druge nivoe težine ili ponavljate svaki chapter u cilju dobijanja što većeg broja bodova. U svemu tome mi vas ohrabrujemo, jer su nama Rubi i njene dogodovštine i pored svega donele nekoliko časova kvalitetnog opuštanja.

Vladimir PISODOROV