Do sada najbezočniji pokušaj da se na račun pangalaktičke popularnosti Grand Theft Auta ućari koji dinar zove se Saints Row i predstavlja igru koja je koncepcijski klon Rockstarove zlatne koke. THQ i Volition odlučili su da drugi deo hita sa konzola ponude PC igračima, računajući na to da se glad uzrokovana devetomesečnim kašnjenjem četvrtog GTA neće brzo utoliti, naročito kada se uzmu u obzir tehnički problemi kojima ova igra obiluje. Ali, ne lezi vraže! Umesto da šmekerski unovči revolt igrača na račun hardverske zahtevnosti i tehničkih problema, Saints Row 2 je sa fabričke trake otišao pravo na zid srama da „popije” preostale zalihe trulog paradajza koga već duže vreme sakupljamo.

Koncepcija igre ovde nije sporna. Radi se o ostvarenju koje na pravi način koristi sve ključne elemente GTA šablona, a neke od njih i proširuje novim idejama – o njenom kvalitetu dovoljno govore visoke ocene, koje su pre nekoliko meseci pobrale verzije za Xbox 360 i PlayStation 3. Problem s PC izdanjem je u realizaciji, tehničkim propustima i neoprostivo lošoj optimizaciji – prosto bismo pomislili da nam se rugaju. Sa jakom željom da što objektivnije sagledamo problem, Saints Row 2 smo „nahranili” najjačom konfiguracijom koja nam je bila na raspolaganju (Quad Core mašina sa respektabilnom grafikom, kudikamo brža od konzole, na kojoj ista igra mekano klizi) da bismo gledali kako igra često izvlači tužnih 15-ak sličica u sekundi (posle toga ni GTA IV se više ne čini toliko tragičnim). Šamar je utoliko bolniji jer je grafika ispod svih aktuelnih standarda.

Poprište zbivanja u igri je Stilvoter, izmišljena metropola locirana između Čikaga i Detroita. Glavni junak je problematičan momak (ili devojka, za koga se već odlučite), čija priča počinje u zatvorskoj bolnici, u kojoj se našao posle eksplozije na brodu. Posle pet godina duboke kome, uz pomoć prijatelja s kojim je delio bolesničku sobu, neimenovani junoša beži iz zatvora da bi ponovo okupio bandu, eliminisao tri suparnička ganga (Brotherhood, Ronin i Sons of Samedi) i povratio kontrolu nad kompletnim podzemljem Stilvotera i servirao osvetu ljudima koji su ga izdali. Scenario je lepo ukomponovan sa igrom.

Mogućnost kreiranja sopstvenog lika na početku igre je jasna prednost u odnosu na GTA, tim pre što je ova opcija realizovana maestralno. Nakon odabira pola i telesne građe, svom junaku možete promeniti bukvalno sve fizičke atribute, počev od konfiguracije skeleta pa sve do izraza lica (tokom igre menjaćete i garderobu). Akcija u Saints Row 2 počinje odmah, bez dugačkog uvoda i tutorijala tokom kog samo grickamo nokte – samo pet minuta posle uvodne animacije naći ćete se usred frenetičnog okršaja sa policijskim patrolama u motornim čamcima i helikopterima, zasuti kišom olova i eksplozijama od kojih se diže kosa na glavi. Posle nekoliko laganih misija na početku, igra širom otvara vrata i igraču pruža potpuno slobodu kretanja po svim budžacima gusto naseljenog Stilvotera. Neopterećeni vremenskim ograničenjima, možete prekopati čitav grad uzduž i popreko, eksperimentisati koliko vam je volja i uživati u misijama kakve nikada ranije niste videli – na primer, mogućnost da po ljudima prosipate fekalije (misija Septic Avenger) daleko prevazilazi granicu dobrog ukusa, ali je prokleto zabavna! Misijama se ne zna broj, uglavnom su kratke, istinski zabavne i raznovrsne. Sve u svemu, konstrukcija i idejna realizacija igre su za čistu peticu.

Dalji tok priče o Saints Row 2 nije u tako veselom tonu. Na tome najviše treba „zahvaliti” aljkavom programiranju, koje je fluidnu akciju s konzola pretočilo u slajd šou, koji se neće mnogo ubrzati ni sa smanjenjem rezolucije. Drugi minus, velik kao vila Blejka Karingtona, jeste katastrofalna grafika, crtež lišen života i svakog detalja koji bi vernije dočarao urbano okruženje; povremeno će vam se učiniti da se nalazite na njivi, a ne usred metropole (postoji neki problem s iscrtavanjem velikih objekata, koji se iznenada pojavljuju i nestaju iz vidokruga). Na skrinšotovima igra možda i ne deluju toliko loše, ali kada se sve to pokrene ubitačnom brzinom od 10–15 fps i u jednačinu uvrsti problem s detekcijom kolizije (preklapanje tekstura prevazilazi sve granice), jedini komentar koji ostaje je – bljak! Voice over i zvučna podloga u celini zaslužuju aplauz, ali to je slaba uteha. Upravljački interfejs je prilagođen Xbox 360 kontroleru, ali i kombinacija miša i tastature sasvim lepo funkcioniše. Fizički model je generalno dobar, izuzev vožnje, koja je daleko ispod doživljaja koji pruža GTA, dok o AI rutini, koja epizodistima u odsutnim trenucima jednostavno isključi mozak, ne možemo reći mnogo toga dobrog.

Posle svih muka, jednostavno nismo imali dovoljno snage da se bavimo analizom multiplayer režima, za koje ipak verujemo da su zabavniji od soliranja uz kafu i tablete protiv glavobolje. Šteta, mogla je ovo da bude mnogo lepša priča. Možda sledeći put...

Gradimir JOKSIMOVIĆ