Prince of Persia

Priča o novom Princu (čije će pravo ime, izgleda, ostati misterija) može početi na više načina, ali odmah treba reći to da se radi o potpuno novom poglavlju u dvadeset godina dugoj evoluciji Mechnerovog heroja. Pomalo iznenađujuće, nova igra Ubisoftovog studija u Montrealu nema mnogo toga zajedničkog sa izdanjima trilogije Sands of Time, jer uvodi promene koje debelo prevazilaze okvire pukog ulepšavanja. Idejno-realizacioni preokret zašao je u sve pore, a ogleda se u priči i specifičnom načinu na koji je ispredana, drugačijoj mehanici i grafičkom stilu, koji forsira stripovani crtež i vrhunsku animaciju. Glavni junak dobio je i kompjuterski vođenog pomoćnika na kome se dobrim delom zasniva novi gameplay.

Na početku priče upoznajemo Princa, koji traga za magarcem izgubljenim u peščanoj oluji. Potraga ga dovodi do mitske Bašte lepote, u čijem se središtu nalazi drevni hram sa magičnim drvetom života. Tom prilikom upoznaje misterioznu Eliku, prelepu princezu koja će ga zamoliti da je prati do hrama, gde će njen otac napraviti veliku glupost i uništiti drvo života. Tada će iz mračnog podzemlja izroniti zli bog Ahriman i nekada mirno kraljevstvo pretvoriti u tamom zakovanu pustoš. Na sreću, Elika zna kako se drvetu može vratiti moć koja će Ahrimana poslati tamo odakle je izmilio. Uz Prinčevu pomoć, ona će zalečiti bolesnu zemlju pomoću magije koja je vezuje za svet mrtvih. Dalji tok priče, koja tek s otkrivanjem detalja iz Elikine prošlosti dobija smisao, sastavni je deo utiska koji vam svakako nećemo kvariti.

Prince of Persia odvija se u prostranom fantazijskom univerzumu, koji je podeljen na četiri velike celine (sveta), a ove na po pet deonica koje treba očistiti od mračnih sila. Centralno mesto na mapi pripada hramu, od koga vode putevi koji se dalje simetrično granaju na pojedinačne deonice. Ove deonice samo se uslovno mogu nazvati nivoima, jer među njima ne postoje jasne granice niti vremensko-prostorna hijerarhija, što redosled igranja čini potpuno proizvoljnim. Nelinearsnost, ciklična struktura nivoa i mogućnost slobodnog istraživanja i vraćanja na pređene deonice jasna je prednost u odnosu na ranija izdanja. Igrač u svakom trenutku može da predahne, uvežbava akrobacije, promeni okruženje (mapa omogućuje teleportaciju između udaljenih područja), pa i sam karakter igre, odnosno dominirajući element gameplaya. Kao moderna 3D platformska igra, Prince of Persia predstavlja idealno doziranu kombinaciju tri tesno povezana elementa: akcije i akrobatike, sakupljanja dodataka i rešavanja jednostavnih zagonetki.

Za podizanje adrenalina, pored Elikinog poprsja, zadužena su još i ne previše brojna jednoobrazna čudovišta, koja se uništavaju po univerzalnom receptu. Od oružja Princ ima na raspolaganju sablju, džudo zahvate i akrobatske sposobnosti, a ova tri elementa mogu se kombinovati u atraktivne i efikasne tehnike (protivnik je posebno ranjiv kada se brzom reakcijom blokira njegov početni napad). U oružje treba svrstati i Eliku, koja će na prinčev zahtev napasti neprijatelja energetskim loptama i znatno olakšati partneru da izvede svoju kung-fu tačku. Kada čuvar nivoa položi oružje i Elika očisti deonicu, u prvi plan dolazi sakupljanje svetlećih kugli, koje služe kao moneta za kupovinu magičnih kristila koji obezbeđuju pristup novim deonicama. Čitav ovaj sistem funkcioniše kao začarani krug trčkaranja, skakutanja i akrobacija, kratkih borilačkih epizoda i ponekad nimalo jednostavnog sakupljanja energetskih slatkiša. Kao antidot za monotoniju služe duhoviti dijalozi (Elika i Princ vazda nešto čavrljaju i postepeno produbljuju prijateljske odnose), zanimljivi bossovi u kulama, na koje ćete se lakše popeti nego što ćete sa njih sići, i drugi dobro uklopljeni detalji koji će vas dugo držati uz ekran.

Mehanika igre dobrim delom podseća na onu u Sands of Time, jer se zasniva na dobrim refleksima, orijentaciji u prostoru i pravovremenom pritiskanju određenih tastera. Jedno veliko „ali” odnosi se na težinu, tačnije na njen nedostatak. Samo činjenica da Princ ne može da izgubi život jer kraj sebe ima dadilju koja će priskočiti u pomoć svaki put kad nešto zabrlja (strmoglavi se u provaliju, skoči ka predalekoj platformi, padne pod noge čudovištu od tri tone...) dovoljno govori o nameri izdavača da igru približi najširem auditorijumu, što će neke ljubitelje trilogije sigurno razočarati. Miš i tastatura funkcionišu sasvim dobro, a za analogno upravljanje potreban je Xbox džojped.

S vizuelnog aspekta, Prince of Persia je nesvakidašnji prizor i preko potrebno osveženje za ispiranje očiju od toliko igara koje forsiraju realističan prikaz. To je pravi strip u pokretu, prelepo nacrtana i još bolje animirana interaktivna bajka, u kojoj svaki kadar mami uzdahe. Kvalitetna i nenametljiva zvučna podloga s povremenim krešendo orkestarskim partiturama idealna je podloga za avanturu u ambijentu „1001 noći”.

Posle svega, prijatno smo iznenađeni činjenicom da nam tokom druženja sa Elikom stari Princ uopšte nije nedostajao, a to je plus velik kao kuća. Lako je, naime, graditi franšizu prostim kalemljenjem suštinski identičnih nastavaka, ali pokrenuti čitavu priču iz početka bez posledica već je poduhvat koji se graniči sa čudom. Uprkos uočenim nedostacima, Prince of Persia je titulu igre meseca osvojio časno, kao hrabar potez kojim je Ubisoft mnogo rizikovao, ali mnogo i dobio.

Gradimir JOKSIMOVIĆ