Iako je bilo mnogo spekulacija o tome na šta će igra ličiti kada je Konami objavio da neće raditi na razvoju, na kraju smo ipak dobili jedan od boljih nastavaka serijala Silent Hill. Double Helix je fenomenalno obavio posao i da nije njihovog logoa na početku igre, pomislili bismo da je ovo ostvarenje matične kuće. Novi developer – novi lik u priči. Ovog puta ste u ulozi povratnika iz rata Aleksa Šeparda, koji se budi u izopačenoj bolnici koja najviše liči na Tarantinov hostel. S obzirom na to da pati od čitavog spiska psihičkih poremećaja, na sve strane čuje glasove i doživljava flešbekove, što je dodatni stimulans ludilu u kome se nalazi. Ne lezi vraže, pored sopstvenih demona sa kojima treba da se izbori, on ima i zadatak da pronađe svog mlađeg brata, koji je nestao u malom gradiću Shepherd’s Glen, nedaleko od Silent Hilla.

Igra počinje sa Aleksom vezanim za mučiteljski krevet. Pošto se iskobeljate nekako iz silnih kajševa koji vas pritiskaju za istruleli dušek, saznajete da ste sami, u stvari, manje-više sami. Tu ste samo vi i poneki krik malog deteta. Prvo što se primećuje jeste velika količina horor detalja u sceni. Svuda ima ili malo krvi, ili truleži, ili rđe; sve ili malo škripi, ili krklja, ili pucketa, nigde nijedan ispravan prekidač za svetlo, ali zato buba koje se šetaju po podu ima za izvoz. Ovu divnu idilu pokvariće Aleks kada u toaletu nađe nož, prvo oružje na koje se nailazi. Zidovi oko njega pretvaraju se u crveno, otpada malter sa njih i polako počinju da liče na kaveze, što je znak da ste kročili u tamnu stranu sveta (kao da je ona prethodna bila mnogo svetlija). Iz doskora zauzetog toaleta izlazi zaštitni znak serijala, bolničarka bez lica, sa dve-tri opruge umesto kičme, hodajući kao što Šilja žonglira sa tri mandarine klizajući po ledu na jednoj nozi. Eto prilike da se isproba novi kombat sistem, koji se poprilično razlikuje od onog iz prethodnih delova. Pošto nanišanite na metu, na raspolaganju su vam jači i slabiji udarci, koje možete vezati u kombo. Takođe, možete ljudski zama’nuti na neprijatelja ili se čak povući i sagnuti od njegovih napada. Ove kontrole treba dobro savladati pre nego što se upustite u fajt sa nekim od bossova, jer su svi barem duplo veći i trostruko okretniji od vas, kao da su popili sav frikin’ deksteriti ovog sveta. Ključna stvar za ozbiljnije bitke upravo je taj dodge, tačnije izbegavanje udaraca, koje treba koristiti non-stop, paralelno sa napadom.

U svom rodnom mestu imaćete prilike da pored bolnice razgledate i groblje, otpad, hotel, kanalizaciju, a čeka vas i trip do Silent Hilla, jer svi tripovi vode tamo. Likovi sa kojima ćete komunicirati u toku igre su mistični, prepredeni, ne znate kome da verujete. Pored Aleksovih roditelja i njegovog mlađeg brata Džoša, tu je i pomahnitali gradonačelnik, sudija Margaret, njena ćerka El, sajdžija Aker, policajac Viler i drugi. Ipak, mala doza providnosti postoji, a obrti u priči i karakterima su očekivani i pomalo traljavo izvedeni. Interesantne su deonice gde morate voditi El i čuvati je od zlih napasti ili one gde vas Viler vodi kroz kompleks policijske stanice i, kasnije, zatvora.

Nažalost, te deonice su retke, a ne isplati se držati ih u sejvu za ponovno igranje jer slotova ima samo pet. Ko proguta nedostatak slotova sigurno neće oprostiti nedostatak statistike po završetku igre. Iako u toku igre sakupljate crteže Džoša i radite određene stvari (tzv. achievements) za koje dobijate poene, nigde na kraju partije ne piše šta ste uradili, šta niste, niti je određeno rangiranje. Srećom, ne treba vam neki ultra guide da biste znali šta da radite kako biste došli do različitih završetaka, kojih ima pet. Postoje tri važne odluke koje donosite od sredine do kraja igre i na osnovu kojih se režira određeni završetak i otključava određeni kostim.

Silent Hill je oduvek odisao jezivom grafikom, zvukom i atmosferom, a ono što je dobro ne treba ni menjati. Sve je na nivou prethodnih delova, osim grafike, koja je još više napredovala. Post efekti sa kojima će se igrač sretati oduzimaju dah. Čuveni šum koji je krasio prethodne delove sada je zamenjen crvenilom i efektom stare filmske trake i primećuje se svaki put kada kročite u mračnu stranu sveta. Za muziku i zvučne efekte pobrinuli su se, kao i obično, Akira Jamaoka i Džo Romersa, tako da vam ne preostaje ništa drugo nego da uživate uz soundtrack u toku igre, koristeći se nekim kvalitetnijim ozvučenjem.

Homecoming stoji rame uz rame sa drugim i trećim delom serijala, za koje se smatra da su definicija ovog žanra. Nažalost, izgubio je poene na malo lošijoj priči, nije originalan, kao i zbog nedostatka te famozne statistike. Pitanje je koliko će se igrača upustiti u ponovno obrtanje igre ako nemaju rankove, vremena za prelazak sekcija igre, ili ubijaju glavonje. Ne treba očajavati zbog toga, ovo je veliko ostvarenje i veliki napredak u odnosu na bledi četvrti deo.

Vladimir IGNJATIJEVIĆ