Mirror’s Edge

Mirror’s Edge, artističko-funkcionalni eksperiment upakovan u formu igre, predstavlja naslov koji izaziva specifičan blend oduševljenja i kontroverze. New age poigravanje sa konceptom platformske igre, jednom od najstarijih ideja u svetu interaktivne zabave, začinjeno hipermodernim pre-cyberpunk okruženjem i pričom koja inspiraciju crpi od modernih imitatora Vilijema Gibsona i Brusa Sterlinga, ima jednu univerzalnu vrednost, potpuno imunu na svaki pokušaj kritičkog prevrtanja očima. Originalnost. Svetleću, nepatvorenu unikatnost koja oduševljava silinom svoje različitosti u odnosu na predvidive žanrovske trendove. Ovu emociju/opservaciju dodatno biberi činjenica da iza ovog hrabrog eksperimenta razvojnog tima Digital Illusions (tvoraca Battlefielda) kao izdavač stoji niko drugi do EA Games, tiranosaurus poznat po dosadnom igranju na dobitne kombinacije, koji nas je onomad identično obradovao odličnim (i drugačijim) Dead Spaceom.

Kao i svaka medalja, i Mirror’s Edge ima i drugu stranu. Prosečan igrač-konzument, čije ambicije ne nadrastaju puki površinski utisak i „konzumaciju” igre, ovo jednim potezom može brendovati kao glorifikovanu platformsku „igricu”, FPS/3D ekvivalent hibrida Giana Sistersa i Super Maria XYZ začinjenog esencijom Assassin’s Creeda. Poimanje i vrednovanje Mirror’s Edgea zato će biti potpuno individualan biznis, sličan percepiranju filma nalik, say, „Fight Clubu”: osoba A će u filmu videti (želeti da vidi) bizarne crnohumorne scene, tuču i nagoveštaje seksa, dok će osoba B u njemu prepoznati realnu vrednost i moćnu poruku.

Moderno, medium-tech opresivno društvo bliske budućnosti, koje se odreklo dela građanskih sloboda zarad lične i imovinske sigurnosti, ne predstavlja Eden kakvom su se njegovi tvorci nadali. Marginalizovane grupe individualaca, koje preferiraju slobodu u odnosu na CCTV kamere i Velikog Brata čije rađanje igra nagoveštava, predstavljaju crvić slobode koje snage režima gone bez milosti. Strogo kontrolisane forme standardnih komunikacija iznedrile su specifičnu sortu operativaca, analognog preteče Gibsonovih „kauboja konzole”, koji ovom politički nepodobnom sloju ljudi služe kao kuriri, pismonoše koje koriste krovove zakopčanog megapolisa zarad manuelnog prenošenja senzitivnog materijala i korespondencije. Naša junakinja Faith, atletski građeno mršavo devojče i tipični predstavnik runnera, biva uvučena u kompleksnu intrigu čije će raspetljavanje uzdrmati samu srž „nekada opasnog i prljavog, ali živog i predivnog” grada. Ovu solidnu storiju, na momente konfuznu i nepreglednu, ispratićete kroz cell-shaded filmove između misija i kroz komunikaciju s Mercom, kolegom koji predstavlja vaše elektronske oči i uši i pomaže prilikom snalaženja u misijama.

Osnovni gradivni element igre je forma/ideja superbrze 3D platformske igre iz perspektive prvog lica. Jurnjava po krovovima, podzemnoj železnici, skladištima, eksterijerima (pre svega) i enterijerima predstavlja fantastično iskustvo, ali isključivo za ljude sa odličnim refleksima i percepcijom. Ekstatičnost akrobatike, suludih skokova sa krova na krov, nemogućih poteza, wall runninga i majstorskog vezivanja pokreta, hvatanja za sims posle skoka sa zgrade na zgradu, klizanja niz kosi krov i „majmunisanja”, koja su ograničeno vašom maštom, veštinom i dizajnom nivoa, najbolja je kada je kušate u neprekinutoj formi, slušajući šibanje vetra, uzbuđeno disanje naše heroine i prštanje golubova koje ste uznemirili. Utapanje u „flow”, kako igra naziva glatki tok/kombo akrobacija tokom kojih dobijate na brzini ukoliko ne pravite greške, jeste ono najbolje što igra može da pruži. Nažalost, to će najvećem procentu igrača (tj. onom koji nema reflekse Spajdermena) biti moguće tek na drugom ili trećem prelasku „story” moda ili participiranjem u „race” eventima koji nemaju veze sa kampanjom.

Konfiguracija terena, tj. njegovo nepoznavanje tokom inicijalnog prelaska jeste najveći kamen spoticanja za uživanje kakvo su autori igre zamislili i kakvo je Mirror’s Edge u idealnom slučaju u stanju da pruži. Tokom „trčanja” malu pomoć ćete imati u formi „runner visiona”, tj. činjenice da su objekti u prostoru namenjeni za interakciju/hvatanje/odskok/doskok obojeni u jarko crvenu boju. To, nažalost, nikako nije dovoljno da spreči bezbrojno padanje u ambis, učitavanje checkpointa i frustraciju koju neumitno izaziva dvadeseti pokušaj koji rezultira greškom. Borba s predstavnicima zakona i reda u najvećem broju slučajeva je potpuno opciona (samo ćete protrčati pored njih): na nekoliko mesta ćete, međutim, morati da se mlatite sa manje ili više oklopljenim policajcima, kunući Faithinu krhku konstituciju koja je u stanju da apsorbuje tek dva ili tri metka u meso.

U odnosu na konzole, PC verzija Mirror’s Edgea je blagoslovena daleko preciznijim kontrolama: miš i tastatura daleko su superiorniji od gamepada. Nama je, recimo, za kompletiranje story moda bilo potrebno upola manje vremena u odnosu na rogobatnu verziju za Xbox 360. Portovanje sa konzole ipak nije idealno zbog problema tehničke prirode: i posle primene 1.1 patcha (na originalnu verziju), igra će povremeno izletati u Windows, nekada neće hteti da startuje, ’Alt’+’Tab’ će dovoditi do neumitnog krahiranja, a tu i tamo popićete i „zaglupljivanje” zvuka, za šta se kao lek pokazao jedino hardverski reset mašine. No, pretpostavljamo da to nije ništa što 1.2 neće biti u stanju da zakrpi.

Miodrag KUZMANOVIĆ