Burnout Paradise: The Ultimate Box

Posle GTA IV i Saints Row 2, dva teška šamara koja su nas bacila na kolena, stiže melem za ljutu ranu. Preko potrebnu infuziju kljakavom PC tržištu, koje se davi u neoptimizovanim konzolskim prerađevinama, dao je dvojac Electronic Arts/Criterion Studios proširenim izdanjem sjajnog Burnouta (SK 3/2008). U pitanju je kolekcija koju čine originalna igra i sve besplatne nadogradnje koje su objavljene tokom protekle godine: Party Pack za potezni multiplayer na jednom računaru (do osam igrača smenjuje se na jednom upravljaču), kolekciju motocikala Bikes Pack, smenu dana i noći i mogućnost za brzo ponovno pokretanje neuspešno okončane trke (teleportacija). U planu za ovu godinu su i druge nadogradnje, pre svih one na planu arhitekture grada i staza, a i njih ćemo, obećavaju autori, videti u PC izdanju.

Burnout Paradise: The Ultimate Box je perfektno optimizovana, kao balerina utegnuta vožnja koja predstavlja ono što će Need for Speed biti kad poraste – kompletan arkadni urnebes koji zadovoljava sva čula i porive za bezumnom jurnjavom po gradskim bulevarima, planinskim bespućima, industrijskim zonama, seoskim džadama, železničkim šinama, tunelima metroa i skrivenim prečicama. To je jednostavno koncipiran, neodoljivo „sirov” konglomerat raznorodnih trkačkih disciplina, automobila i motocikala, staza, online okršaja i kaskaderskih bravura, koje će vam uzburkati hormone bolje od vožnje beogradskim taksijem u saobraćajnom špicu.

Organizacija igre neobično je jednostavna, ali sasvim logična. Umesto da se batrgate kroz menije tražeći disciplinu u kojoj biste bacili mašinu na muke, opcije za farbanje karoserije i izbor vozila, meni vas vodi ravno na asfalt. Okrenite ključ, zaverglajte anlaser i spremni ste za prvu test vožnju ulicama Paradise Cityja, uz taktove istoimene pesme benda „Guns N’ Roses”. Osnovni orijentir je mapa na kojoj su različitim bojama označene „vruće tačke”, to jest pristupne lokacije za započinjanje trke. Kada se nađete na označenom mestu, pritisnite istovremeno komande za ubrzavanje i kočenje, i eto vas na startnoj crti jedne od pet osnovnih disciplina. Na mapi su još jasno označene lokacije kao što su otpad (Junkyard), gde ćete doći kada poželite da promenite vozilo, benzinska pumpa na kojoj obnavljate zalihe nitro pogona (radi samo na kolima) i radionica za peglanje oštećenja na limariji. Inače, deformacije na vozilima imaju čisto estetski karakter i ne umanjuju vozne performanse, a samo najjači čeoni sudar prouzrokovaće totalnu štetu. No, već posle nekoliko sekundi atraktivnog usporenog snimka koji prikazuje gužvanje lima i prskanje stakala (srećom, ne i efekte razorne sile na telu vozača), nastavićete vožnju kao da se ništa nije dogodilo. Inače, uništavanje vozila, inventara i pozadinskih objekata predstavlja integralni deo vozačke (ne)kulture u Burnoutu, a takođe i jedini način da se dođe do novih automobila i bodova neophodnih za otključavanje dodataka i pristup višem rangu takmičenja.

Osećaj tokom vožnje je veličanstven jer je sve podređeno uživanju u suludim brzinama. To svakako nameće potrebu za većim rasterećenjem na planu fizičkog modela, gde je postignut gotovo idealan kompromis – efekat inercije sveden je na najmanju moguću meru, dok u ostalim elementima postoji sasvim zadovoljavajuća doza realizma. Zahvaljujući dobroj preglednosti staze i konfiguraciji saobraćajne mreže, moguće je dostići neverovatne brzine, a pritom očuvati punu kontrolu nad vozilom. Za većinu igrača to će biti poželjna okolnost, ali biće i onih koji će zameriti na preteranoj jednostavnosti i nedostatku pravog izazova, što je česta zamerka kada su arkadne vožnje u pitanju. Upravljanje motociklima zahteva više umeća i daleko brže reflekse, naročito tokom vožnje u perspektivi prvog lica, jer su dvotočkaši kudikamo brži i nestabilniji. Sistem za upravljanje savršeno je implementiran: komande su inicijalno prilagođene tastaturi, tako da će na ekranu biti nacrtane stilizovane ikonice tastera koje treba pritisnuti za izbor određene opcije. Kada se odlučite za džojped ili volan, što zbog analognih senzora i lakše kontrole online opcija toplo preporučujemo, potrebno je samo da uređaj povežete sa računarom, a igra će automatski prepoznati model upravljača i prilagoditi komande i ikonice novom rasporedu tastera (ovu mogućnost proverili smo na nekoliko brendiranih upravljača, ali ne garantujemo da će baš svaki model s buvljaka proraditi iz prve).

Online podrška prava je pesma. Na raspolaganju je brdo režima za mrežno igranje, kako u solo tako i u kooperativnim varijantama, a za svaku stazu na mapi zabeleženo je najbolje vreme i najveći skor u lupanju protivničkih vozila (omiljena zabava većeg dela online publike). Igračima sa ovih prostora savetujemo da zarad lakšeg povezivanja na server kao rezidentnu lokaciju navedu neku od zapadnoevropskih zemalja. Gubitak na performansama u online režimima je minimalan – žrtvovaćete tek nekoliko frejmova animacije, što je još jedna potvrda odlične optimizacije koda. Jedino što zameramo je insistiranje na Internet Exploreru 7 kao programu za pristup serverima za ažuriranje. Za audio-vizuelnu konstrukciju Burnouta rezervisali smo sve same pohvale, budući da se radi o jednoj od grafički najbolje uobličenih vožnji koje smo videli. Muzička podloga mogla je biti raznovrsnija, a nekome može da zasmeta i sužen izbor kamera – postoji samo po jedna perspektiva prvog i trećeg lica.

Ako je čekanje dugo dvanaest meseci cena koju je trebalo platiti za ovaj biser, jeftino smo prošli. Pored igre kojom ćemo se svakodnevno dopingovati do letnjeg raspusta, dobili smo i svojevrsno pokajanje zbog „znamo da niste imali izbora, ali hvala što ste izabrali Need For Speed” stava kojim nas je EA jedva održavao u životu prethodnih godina. Jedino što bi nas više obradovalo od Burnouta u ovom trenutku bila bi PC verzija Sonyjevog Gran Turisma. A kako je krenulo...

Gradimir JOKSIMOVIĆ