There will be no dawn... for men.
Saruman

And elves... And dwarves... And hobbits... Posebno za hobite. Ooo, posebno za odvratne, male hobite... Legendarni mislilac iz Zemuna, autor čuvenog pamfleta koji je kružio domaćim Internetom posle premijere „Povratka kralja”, sada konačno ima priliku da pravilno kanališe svoj violentni nagon. The Lord of the Rings: Conquest je igra u kojoj u ulozi Nazgula možete ubiti Froda Baginsa, osvojiti Minas Tirit i zapaliti Belo drvo na vrhu citadele, rasturiti Rivendel, likvidirati Elronda i Legolasa, proburaziti Aragorna na vrhu Amon Sula, spaliti Hobiton, masakrirati pedeset hobita zarad privlačenja Gandalfove pažnje i u ulozi Saurona buzdovanom ispeglati akcenat virtuelnog Ijana Mekelena kao finalni coup de grace u silovitom maršu preko Srednje Zemlje. The Lord of the Rings: Conquest, igra sa nebrojeno mnogo mana i propusta (pre svega tehničke prirode), mogućnošću potpunog prekrajanja LotR kanona, prema našem neskromnom mišljenju, sebe više nego uspešno vadi iz vatrenog ambisa „Mount Chabra”.

Ova fantasy varijanta Star Wars: Battlefronta I i II, urađena od strane nekada fantastičnog Pandemica (da li se još iko seća Battlezonea II i Full Spectrum Warriora?), sem po sadržaju i grafičkom dizajnu, tehničko-mehanički ničim ne pokušava da se izdigne iznad nekoliko godina starijeg prethodnika. „Class and objective based” pucačina u trećem licu poseduje dve single player kampanje i multiplayer za maksimum 16 igrača, sa minimalnim koncepcijskim varijacijama između offline i online moda. Ovo podrazumeva prilično monoton dizajn zadataka i formu misija u single playeru, koji podseća na bot match sa malo naracije. Zato će intenzitet vašeg uživanja biti upravo srazmeran pasiji koju eventualno osećate prema izvornom materijalu: igrači kojima LotR u književnoj i igranoj formi ne znači ništa, egzistenciju ove igre mogu potpuno bezbolno da ignorišu.

Dve kampanje za jednog igrača, War of The Ring i Rise of Sauron, sastoje se od osam i sedam misija, u kojima ćete igrati glavnu ulogu u viđenim/pročitanim ili izmaštanim bitkama iz Rata za Prsten. War of the Ring je, naravno, bazirana na književnoj i filmskoj trilogiji, uz nekoliko misija, koje, ipak, nemaju veze sa njom (nalik osvajanju Morije u režiji Gimlija i saveznika i juriš na Minas Morgul). Posle tutorijala u formi finala bitke na platou Gorgorot i trijumfa poslednjeg saveza ljudi i vilovnjaka, prošpartaćete kroz bitku kod Helmovog ponora, opsadu Izengarda, odbranu Ozgilijata i Minas Tirita i bitku na Pelenorskom polju do finala kod Crne Kapije. Izvesna doza literarno-filmske nedoslednosti u kampanji „alijanse” ipak pomalo smeta: likvidacija Saurona na Gorgorotu (bez odsecanja prsta od strane Izildura), Gandalfova borba sa drugim Balrogom u Moriji i nekoliko sličnih momenata potpuno su nepotrebni.

Sauronova kampanja (koju otključavate kompletiranjem savezničke), potpuno neopterećena postojećim nasleđem, polazi od premise da je Frodo zadržao Prsten za sebe (bez Goluma koji mu je odgrizao prst), i da je neposredno posle power tripa postao lak plen Devetorice Nazgula. Dalji tok ovog inverznog rata za Prsten relativno je predvidiv: Sauronov nezaustavljivi juriš na Srednju Zemlju, opsada i osvajanje gradova, eliminacija svih heroja bivše Družine Prstena, palež i opšta destrukcija koja kulminira rasturanjem Okruga, spaljivanjem Hobitona i masakrom malih zemljoradnika dlakavih stopala. Mmmmmm.

Svaka misija u igri nudi početni izbor igračke klase (warrior, archer, mage i scout), koji po želji možete menjati u blizini svakog „strongpointa” koji osvojite na mapi. Svaka klasa ima svoju specifičnu borbenu namenu i nekoliko specijalki koje je čine vidno drugačijom u odnosu na ostale: scout može da postane nevidljiv i instant ownuje svakog protivnika s leđa, archer ima sposobnost multishota i odapinjanja vatrenih i otrovnih strela, warrior, majstor za borbu izbliza, poseduje udarce koji mrve grupe protivnika, mage ispaljuje munje, postavlja vatreni zid, može da projektuje anti-magijsko/projektilski štit i može da leči sebe i saveznike u blizini. Sposobnost lečenja, koja stoji u oštrom debalansu u odnosu na sve ostalo, donekle ruinira poentu svih drugih klasa, koje ćete uzimati samo u vrlo specifičnim situacijama (scout je, recimo, idealan sa sabotažu olifanata i opsadnih kula u bici na Pelenorskom polju). Činjenica da u svakoj misiji imate ograničen broj „života” (dodatne živote dobijate ispunjavanjem podzadataka) dodatno pojačava potrebu za igranjem maga, klase koja može da preživi većinu gustih situacija, predupredi game over i restartovanje kompletne misije.

Sledeći jeftini momenat igre je činjenica da obe sukobljene strane imaju iste klase, koje pritom funkcionišu potpuno identično. Zdrav razum, koji kaže da bi trebalo da ima nekakve razlike između vilovnjačkog i orkškog strelca u sposobnostima i borbenoj efikasnosti, ovde jednostavno ne postoji. Ovoliki kanonski „breach” ipak je neoprostiv (ne zaboravimo i postojanje ork magova (?)). Heroji, čiju vam kontrolu igra nudi u presudnim momentima, takođe nisu preterano originalno koncipirani, već predstavljaju snažnije varijacije svojih bazičnih klasa (Gandalf je „supermag”, Aragorn „superwarrior” i slično). Jedan od retkih svetlih (tamnih?) izuzetaka je Sauron, sa kojim ćete imati priliku da dovršite misije u Rivendelu i Hobitonu i koji zaista funkcioniše isto kao u uvodu prvog dela filmske trilogije.

Miodrag KUZMANOVIĆ