Sa tiražom koji je jedva izgurao 50.000 primeraka, Battlezone je doživeo tržišni krah, tako da su na kraju počeli da ga dele uz 3D akceleratore. Svako ko je video i probao igru, neminovno je završio sa gigantskim upitnikom iznad glave - zašto? Možda je revolucionarni koncept mešavine 3D real-time strategije i futurističke simulacije bio suviše komplikovan? Možda marketing nije bio na nivou? A možda je većina američkih PC igrača (koji, u krajnjoj liniji i formiraju tiraž svake igre) jedna velika gomila nepismenih Jenkija. Sama činjenica da je giga-stupidni Deer Hunter prodat u dvadeset puta više primeraka govori dovoljno u prilog toj konstataciji.

Neuspeh nije pokolebao škvadru iz „Pandemica”, ali je uticao da pri projektovanju nastavka pomalo spuste loptu i približe Battlezone 2 „njegovom veličanstvu” - prosečnom igraču. Umesto savršene intermisione nelinearnosti i potpune slobode u vezi forme i načina izvršenja zadatka, Battlezone 2 stvoren kao klasična skriptovana, story-driven SF oblanda (je l’ neko rekao Wing Commander?). Trend pojednostavljivanja i „normalizacije” sadržine postaje progresivno evidentan sa napretkom u kampanji: prvih sedam-osam misija predstavljaju običan tutorijal, u kome ćete slediti naredbe komandanta, raditi ono što vam se kaže i opet iznova učiti davno savladane lekcije odbrane, napada, gradnje i manipulacije resursima. Verna publika prvog Battlezonea ovo će shvatiti kao atak na inteligenciju koji je nemoguće preskočiti.

U odnosu na predivni, ultranacionalistički SF zaplet tajnog rusko-američkog sukoba u sunčevom sistemu, Battlezone 2 nudi generičku oblandu koja se, doduše, nastavlja na radnju prvog dela, ali ne poseduje ni 20% onog vulkanskog šmeka. Navodno, posle ujedinjenja NSDF-a (Amerikanci) i CCA (Rusi) i pobede na Furyima, formiran je multinacionalni ISDF, sa zadatkom da nastavi potragu za biometalom i van granica naših devet planeta. Dvadesetogodišnje zatišje prekinuto je brutalnim napadom na istraživačku stanicu na Plutonu. Ko su napadači? Na početku identifikovani kao Scionci, da bi se naposletku ispostavilo da se radi o mutiranim restlovima ratnih eksperimenata fuzije ljudi i biometala, za koje se pretpostavlja da bi hteli da pokore Zemlju. Vi, naravno, uskačete u čizme mladog poručnika (Džon Kuk) sa zadatkom da to ne dozvolite. Heh! Bez makljaže crvenih imperijalista i demokratskih siledžija, nadahnutih brifinga punih zaklinjanja otadžbini i fantastično akcentiranih borbenih kletvi (oslušnite samo Ruse!) to jednostavno više nije to.

Mehanika igre ostala je gotovo netaknuta: pogled iz prvog ili trećeg lica, upravljanje vozilima i manipulacija resursima (doduše, pun pristup svemu dobijate tek u drugoj polovini kampanje) su identični. Kontrola nad jedinicama je značajno poboljšana uvođenjem dodatnih komandi u interfejsu, što će vam znatno olakšati komandu na snagama koje nisu u neposrednoj blizini. Isto se ne bi moglo reći za njihovu inteligenciju, koja je primetno lošija nego u prvom delu (zaglavljivanje u terenskim preprekama, scavengeri koji ne obraćaju pažnju na opasnost, jedinice koje ne odgovaraju na vatru...). Patch bi dobro došao.

Korisna novina je i mogućnost podešavanja jedinica: u svakom trenutku možete iskočiti iz vozila, ušetati se u fabriku, pristupiti terminalu i sami odabrati borbeni komplet svakog vozila koje možete da proizvedete (bez da pozivate Armory za svako ponaosob). Kad smo već kod iskakanja, ono više nije tako bezbedno: na nekim planetama postoje prilično opasni primerci faune koji će vas bukvalno pojesti ako vas uhvate van vozila. Zanimljivo.

Struktura misija je, kao što rekosmo, pojednostavljena redukcijom slobode i nelinearnosti. Svaka od njih se bez izuzetka svodi na mnoštvo skriptova koji se aktiviraju ispunjenjem dela zadataka, protekom vremena ili dolaskom na određenu lokaciju. To, naravno, ne valja. Još je gore što se neke od njih, upravo iz tih razloga, uopšte ne mogu završiti normalnim putem: u nekoliko slučajeva morate slediti tačno određenu proceduru da bi aktivirali „okidač” skriptova i nastavili radnju da se odmotava (naročito evidentno u 11. misiji – vidi rubriku „Šta dalje”). Jedina svetla tačka u kampanji je njeno grananje u 14. misiji, o kome vam, iz razumljivih razloga, nećemo ništa reći.

Kvantni skok grafičke dopadljivosti u odnosu na prvi deo ima i svoju cenu: Battlezone 2 je hardverski veoma zahtevan. No, ako posedujete odgovarajući hardver (duplo jača sprava od one u info-boxu), naparićete oči nad jednim od najlepših virtuelnih svetova koji su ikada isprogramirani.

Ako ste fanatik za prvim delom, bićete pomalo razočarani, a ako ga do sada niste videli, obavezno ga pazarite. Dvojka može da sačeka nekoliko zakrpa pre nego što zasluži konzumaciju.

Miodrag KUZMANOVIĆ