Češki Mindware Studios, poznatiji kao tvorac pretprošlogodišnjeg Painkiller: Overdosea, nastavka popularnog Painkillera, danas pred nas staje igrom Dreamkiller, svojim novim čedom, koje krajnje nonšalantno nastavlja stranputicom koju je Overdose valjano utabao. Lupajući glavom o zid u pokušaju da shvatimo da neki ljudi ne umeju da uče na sopstvenim greškama, dolazimo na sam početak priče.

Protagonistkinja Alis Drejk, devojka prijatne a ipak preteće spoljašnjosti, eminentni je njujorški psihijatar koji u lečenju svojih pacijenata koristi krajnje neortodoksne metode. Naime, lepa i mlada Alis ima moć da uđe u snove/um svog pacijenta sa ciljem da, u najbukvalnijem smislu reči, uništi izvor njegovih psihičkih problema. Naravno, ovako ekstremne metode koristi samo u slučajevima kada tradicionalna medicina ne daje rezultate. Baveći se onim što najbolje zna, nakon nekoliko slučajeva polako primećuje čudne pojave u snovima i započinje istraživanje ovih anomalija, završavajući na putu samospoznaje.

Kao osnovna sredstva za borbu protiv stanovnika ljudske psihe Alis na raspolaganju ima mogućnost telekinetičkog odbijanja najezde karakondžula, kao i njihovo spaljivanje snagom uma. Pored toga, pacijenti se svojski trude da u podsvesti ostave simpatičnoj doktorki pomoć u vidu svojevrsnog šestočlanog arsenala koji seže od automatske puške/minobacača, preko sačmare sa opcijom zaleđivanja protivnika, električnog omamljivača, do puške koja sunčevu svetlost koristi kao municiju. U datom trenutku sa sobom možete nositi samo jedno oružje, tako da valja u glavi proračunati šta bi bilo najisplativije/najefektivnije. Prvi od dvanaest pacijenata koje ćete imati priliku da „lečite” pati od arahnofobije i, shodno očekivanjima, njegovi košmari naseljeni su džinovskim paucima. Svaki nivo završava se borbom sa glavnim izvorom psihoze, a to je uglavnom samo malo veća i našminkanija verzija neprijatelja koje ćete sretati tokom misija.

Po izvođenju, Dreamkiller najviše podseća na franšizu Serious Sam i u srži gameplaya je bezglavo, akcijom nabijeno, pravolinijsko adrenalinsko jurcanje, uz besomučno masakriranje naizgled beskrajnog broja monstruma. Očiglednu i potpunu linearnost autori su u više navrata nespretno pokušali da zamaskiraju slepim putevima. Broj različitih neprijatelja na svakom nivou može se nabrojati na prste jedne ruke (uglavnom se svode na one koji grizu/udaraju, one koji pucaju i one koji nasrću) i u jednom trenutku svi počinju da liče jedni na druge. Zapravo, to i nije toliko problematično pošto je u ovoj igri sve podređeno dinamici. Akcija se odvija vrtoglavom brzinom ne puštajući igrača ni da pošteno predahne imeđu dva talasa agresivnih čudovišta. Oružju nije potrebna municija, ali se zato lako pregreva i ne može se koristiti ni kratak vremenski period nakon toga. Iza ubijenih neprijatelja ostaje jedan od tri tipa ojačanja (dopune za životnu energiju, unapređenja za oružje i energija potrebna za korišćenje Alisinih specijalnih sposobnosti). Nakon smrti gubite jedan život, kao i jedno unapređenje za izabrano oružje. Potpuno nepotreban detalj jeste postojanje „podsvesti”, koja se svodi na dodatni sloj sna, potpuno identičan osnovnom, samo ofarban u drukčiju boju. Ta podsvest naseljena je stvorovima koje ne možete ubiti dok ne pređete u nju, iako oni mogu odatle slobodno da glođu vas. Prelazak između „dimenzija” sna vrši se pomoću upadljivih crvenih portala. Atmosfera je konstantno napeta, a ta napetost progresivno raste sa težinom igre. Da bi zadovoljstvo bilo potpuno, implementiran je i užasno iritirajući sistem čuvanja pozicije po checkpointovima.

Vizuelno gledano, Dreamkiller stvarno ima vrlo ozbiljno dizajnirane okoliše koji variraju od jezivog, oronulog sanatorijuma, preko ledom okovanog naselja, velike opustošene poslovnice, do fabričkog kompleksa u oblaku smoga. Boje su dobro ukomponovane, a svetla uvek nedostaje, što poprilično doprinosi osećaju teskobe koji se tiho provlači kroz celu igru. Takođe, dizajn oružja veoma je zanimljiv, posvećeno je dosta pažnje gravurama na oružju, dodacima koji se dobijaju, kao i teksturama oružja. Uzimajući u obzir dijabolično izobličenu prirodu neprijatelja, modelima se ne mogu uputiti neke veće primedbe, sem činjenice da ih svakako ima premalo. Nakon svakih nekoliko misija, dočekaće vas sinematik sastavljen od niza statičnih, tmurnih, ručno crtanih scena, čiji je cilj da vas uvuče dublje u igru. Ono što će definitivno biti trn u oku vizuelnim puritancima jeste zastarelost grafike, te se čini da ekipa iz Mindwarea za ove dve godine nije baš mnogo truda uložila u rad na poligonima i senkama.

Dizajn zvuka i muzika su potpun promašaj, a osim kvaliteta nedostaje im i raznolikost. Na tom polju sve se svodi na nekoliko neartikulisanih krikova zajedničkih za sve monstrume i na nekoliko monotonih numera koje se bezuspešno „trude” da vam uteraju strah u kosti i da porade na atmosferičnosti igre. Ipak, glas naše heroine je u nešto boljoj poziciji – ako ništa drugo, neće vam parati uši.

Sve u svemu, Dreamkiller je čist mediokritet. Ideja koja je mogla da se obradi na dobar i originalan način (kao u Psychonautsima) serijski je silovana od strane grupe neinventivnih ljudi zaslepljenih potencijalnom zaradom. Ko god bude propustio ovu igru neće zažaliti, a ko se bude upustio u avanturu može da očekuje jedno popodne ispunjeno zabavom i barem još tri sa gorkim ukusom u ustima i pitanjem: „Šta se ovde dogodilo?”

Pavle ĐORĐEVIĆ