Najlakši način da zapodenete kavgu na nekom igračkom forumu jeste da napravite thread pod nazivom ARMA 2 vs OF: Dragon Rising, počnete da objašnjavate zašto je X superiorniji od Y ili obratno i sačekate nekoliko minuta da se alien tinejdžeri probude iz sluzavih zidova i krenu da skaču na glavu jedni drugima. Zagrejanu situaciju možete potom ohladiti mahanjem neutralnom arbitražom „Sveta kompjutera” sa presudom koja u tom sukobu vidi dva gubitnika, tačnije dve prosečne igre od kojih nijedna ne zaslužuje titulu „jedinog pravog naslednika Operation Flashpointa”. Svađa i razlaz Bohemije i Codemastersa ni jednoj kompaniji nije donela ništa dobro: Bohemijin ARMA 2 poveo je u kategoriji sveobuhvatnog hard-core vojnog iskustva, ali je izgubio u sferi upotrebljivosti, bagova i generalne neoptimizovanosti, što su faktori koje je partnerstvo sa velikim Codemastersom i njegovom razrađenom QA mašinom moglo u potpunosti da eliminiše. Codemastersov Dragon Rising, urađen u kooperaciji sa anonimnim studiom Ego, suvereno vodi na polju ispeglanosti, optimizacije i glatkoće iskustva, ali pada na nos u kategoriji uverljive simulacije rata, bivajući igrom koja nudi samo fragment onoga što ARMA 2 lakonski pruža igraču. Da li je za razvod kriv veliki, zli i korporativni Codemasters ili mala, mentalno nestabilna ekipa iz Bohemije (za šta su dokazi široka inat-kampanja internet oglašavanja ARME 2 na dan kada se OF: DR pojavio u prodavnicama i teži slučaj trejdmark češkog antiruskog feelinga, kamufliranog ali i te kako prisutnog u njihovoj igri), apsolutno nije tema ovog teksta.

Operation Flashpoint: Dragon Rising, naslov koji je, osim za PC, urađen i za Xbox 360 i PlayStation 3, jeste igra koja pravi svestan kompromis između hard-core pristupa i dostupnosti (accesibility). Tvrdokorni elementi igre, oni koji su najsličniji originalnom Flashpointu i ARMI (1 i 2), jesu realni efekti upotrebe oružja i oruđa na živoj sili i tehnici i ljudska ograničenja u njihovoj upotrebi, kretanju i uočavanju ciljeva na bojištu. Dostupnost igre, koja se u najvećoj meri ogleda u „strimlajnovanju” iskustva kroz precizno definisane ciljeve u linearnim, jasnim i srazmerno kratkim kampanjskim misijama (na šta će fanovi ARME kriknuti „Booooo...”), obogaćena je odličnim sistemom upravljanja putem fantastično optimizovanog radijalnog interfejsa, zbog kog bi Bohemia morala da se pokrije ušima. Prosečan igrač kome je za savladavanje kontrolnih aspekata ARMA 2 bilo potrebno nedelju dana čupanja kose postaće majstor Dragon Risinga za manje od pola sata.

Za razliku od ARME 2, Dragon Rising nema ni S od sandboxa/slobode, bez obzira na gigantski teren po kom se možete slobodno kretati. Osim ispunjavanja obaveznih ili opcionih zadataka, špartanje terenom i istraživanje nema nikakvu poentu. Igra ne sadrži koncept „živog bojišta” van sfere definisane misijom, mada tu činjenicu verovatno valja pozdraviti zbog uticaja koji je imala na urušavanje kohezije misija u ARMI 2. For better or worse, Dragon Rising je igra koja je svesna sopstvenih limita i mentalnih ograničenja prosečnog igrača, kome ne nudi zalogaj veći od obima njegove vilice. U igri ćete od prve do poslednje misije voditi samo sebe i tri drugara, bez progresivnog povećavanja obima odgovornosti kroz komandovanje armijom iz finala ARMA 2.

Dragon Rising jeste jedna od retkih modernih igara čiji autori ne zaziru od virtuelnog kačenja sa Kinezima i (donekle) Rusima konstruišući hrabar, mada neuverljiv zaplet o rusko-američkoj alijansi u kojoj impotentni Rusi mole ujka Sema da umesto njih oslobodi naftom bogato ostrvo Aleutskog arhipelaga sa kog ih su Kinezi isterali vatrom. Kampanja za jednog igrača u kojoj preuzimate ulogu komandira odeljenja U.S. marinaca (zapravo, dva različita odeljenja) sastoji se od jedanaest misija, u kojima ćete samostalno ili u kooperaciji sa drugim jedinicama progresivno vraćati osvojenu teritoriju. Pored povremenog vozila koje možete „osloboditi”, najveći deo igre provešćete na sopstvenim nogama probijajući se kroz gustu travu i obilnu vegetaciju ostrva osmatrajući teren, izdajući taktičke komande svom odeljenju, jurišajući ili opkoljavajući mitraljeska gnezda i druge fiksne pozicije ili ćete se sa distance napucavati sa kineskim vojnicima. Borbeni realizam konstantne neizvesnosti ublažen je (ili delimično ruiniran) u nekoliko sfera. Prvo, komanda će vam često izdavati naređenja primerenija jedinicama u rangu brigade umesto četvoročlanom timu marinaca (osvoji aerodrom, oslobodi pomorsku bazu...). Municije, pogotovu protivtenkovskih raketa potrebnih za ispunjavanje određenih zadataka, u dobrom broju slučajeva nemate dovoljno, zbog čega morate posezati sa lootovanjem leševa kineskih vojnika koji misteriozno nestaju minut-dva posle likvidacije (ili tražiti retke sanduke sa municijom). Frenetična potraga za leševima u visokoj travi najveća je gnjavaža u igri, a situacije tipa „oklopno vozilo me zasipa mecima, a jedini način da ga skinem jeste da orobim mrtvog kineskog RBR nišandžiju koga sam skinuo na vrhu brda pre nego što ispari” nisu retke.

Miodrag KUZMANOVIĆ